Lekari i tehničari Hitne pomoći o danu kada je autobus sleteo u kanal – „Ne razmišljaš. Samo trčiš.“

Autor: Ozon Media
Sremska Mitrovica

„Videli smo autobus prevrnut u kanalu i ljude kako puze, leže, zapomažu. Sve se čulo — pozivi, plač, vrisak. I ne razmišljaš. Samo trčiš“, priseća se dr Milan Mandić, specijalista urgentne medicine iz Sremske Mitrovice.

On i njegova koleginica dr Nataša Paprić bili su među prvima koji su stigli na lice mesta u teškoj nesreći koja se dogodila 17. oktobra na putu Sremska Mitrovica – Jarak, kada se autobus sa više od 80 putnika prevrnuo u kanal.

„Tog trenutka, sve ekipe su već bile na terenu. Jedna u Šašincima sa psihijatrijskim pacijentom, druga u Kuzminu sa transportom. Samo smo nas troje bili tu – ja, tehničar i vozač. Nismo znali da nas čeka autobus pun ljudi. Mislili smo – možda kombi, desetak povređenih“, priča dr Mandić.

Ali kada su se približili mestu nesreće, sve je postalo jasno.
„S druma smo videli autobus na krovu, i svuda okolo ljude. Neki su puzali, neki sedeli, neki samo ležali. Vikali su ‘Pomozite!’ U tom trenutku osim redovnog plana radi i instinkt.“

Ubrzo su stigli i vatrogasci, a sa njima i desetine civila.
„Nisam ni znao ko su ti ljudi. Možda putnici, možda oni što su naišli kolima. Nije ni važno. Svi su pokušavali rukama da izvuku nekog iz autobusa.“

„Uleteli smo u kanal, zajedno sa vatrogascima. Počeli smo da izvlačimo povređene i odmah da ih razvrstavamo. To se zove START trijaža — crveni, žuti i zeleni. Crveni su neposredno ugroženi, žuti teško povređeni ali svesni, zeleni oni koji mogu da hodaju“, objašnjava dr Mandić.

Dr Paprić dodaje:
„One koji su mogli da hodaju odmah smo slali s policijom do bolnice. Teže povređene smo smestili na sigurno, davali im lekove za bolove i čekali sanitet. Na svu sreću, imali smo samo jednu nestabilnu pacijentkinju — bila je zaglavljena u autobusu, ali smo je među prvima izvukli.“

Za to vreme, kolege iz Rume, Šida i Inđije već su bile pozvane u pomoć.
„Ruma je stigla za pola sata, što je izvanredno. Ubrzo i Inđija. U međuvremenu su nam se pridružili i dodatni saniteti iz bolnice. Na kraju nas je bilo šest ekipa na terenu.“

U priči lekara ne prestaje da se ponavlja reč – zahvalnost.
„Vatrogasci su radili neverovatno. Sa alatom su raskrčivali delove autobusa, otvarali put do putnika. Policajci su istovremeno regulisali saobraćaj, ali i pomagali da nosimo ljude uz nasip. Civili su dolazili po deset puta, vraćali se i iznosili po desetoro povređenih“, kaže Mandić.

„Ne znaš ko su, ne znaš odakle su, ali znaš da su ljudi. To je bio prizor koji se ne zaboravlja – svi zajedno, bez razlike. Haos, ali organizovan. Strah, ali i neverovatna snaga“, dodaje dr Paprić.

Ono što je možda spaslo još više života, kažu lekari, jeste to što se nesreća dogodila nadomak Sremske Mitrovice, po danu i dok su svi bili na radnim mestima.
„Da je bilo vikend, noć, kiša – ne bi mogli da reagujemo ovako brzo. I to su ti faktori sreće koje nikad ne znaš koliko znače dok se ne dogodi ovako nešto“, ističe Mandić.

Dodatnu podršku dali su i lekari koji nisu bili u smeni – vraćali su se s puta, dolazili iz svojih kuća, samo da pomognu.
„Došao je i naš šef, dr Drinić, i vozač Španović koji je privatno bio u prolazu. Svi su se odazvali, niko nije pitao ništa.“

Na pitanje o emocijama, Mandić ćuti trenutak.
„Naravno da ima stresa. I suza. Mi smo ljudi. Kad sve prođe, kad se sve smiri, tada te stigne. Ali znaš zašto si tu. Da pomogneš.“
Dr Paprić dodaje: „Nismo mi nikakvi heroji. Samo radimo svoj posao. Ali ovo… ovo se ne zaboravlja.“

I dok razgovor završava, oboje pogledom ponovo „odlaze“ tamo — u jarak, među ljude koje su spašavali.
„Ovo je bila prva nesreća sa ovoliko povređenih. Nadamo se i poslednja“, kaže tiho dr Paprić.

„To nije film, to je borba za sekundu“

U jeku haosa, pored lekara, podjednako važnu ulogu imali su i medicinski tehničari. Među njima i Veran Gospović, čovek koji u Hitnoj pomoći radi od 2001. godine.

„Za ove dve decenije svašta sam video, ali ovako nešto – nikad. U mojoj smeni nije bilo nesreće sa ovoliko povređenih. Navikli smo na pritisak, ali ovo prevazilazi sve granice“, priča Veran.

Kada su stigli, prizor ih je zaledio.
„Autobus je bio dole u kanalu. Ljudi su već sami pokušavali da se izvuku. Neki su ležali po poljani, neki u jarku, a neki su vikali da su im noge zaglavljene. Tek tada smo shvatili koliko je ozbiljno.“

„To nisu trenuci za razmišljanje. Nemaš kad da se pitaš hoćeš li moći ili ne. Radiš ono za šta si treniran. Radiš brzo, jer znaš da svaka sekunda znači“, objašnjava Veran.

Njegova ekipa prevezla je na desetine povređenih.
„Obično smo vozili po dvoje najtežih. U bolnici su nas čekale spremne ekipe – hirurzi, sestre, svi. Mi samo uđemo, kažemo stanje pacijenta i odmah nazad. Sve ukupno – 45 minuta. U tom vremenu prevezli smo više od 40 ljudi.“

Za lakše povređene su odmah obezbedili prevoz civilnim i policijskim kolima.
„U sanitet stane jedan ležeći pacijent, eventualno još jedan sedeći. A kad imaš osamdeset ljudi koji traže pomoć — moraš da misliš, improvizuješ, reaguješ.“

„Ne. Nije bilo panike. Svi su znali šta rade. To nas je i spaslo. Nije bilo galame — samo red, disciplina i adrenalin“, kaže Veran.
„Ljudi ne znaju koliko je to stvarno teško. Nije to film. Nema pauze, nema scenarija. To je borba za sekundu. I kad stigneš do bolnice, tek onda osetiš — šta si sve video i preživeo.“

Drugi medicinski tehničar, Goran Spasojević, koji je bio deo ekipe sa doktorkom Paprić, priseća se trenutka kada su stigli na mesto nesreće:

„Kad smo došli, videli smo autobus dole u kanalu. Bilo je jasno da je ozbiljno — ljudi su već sami pokušavali da se izvuku, neki su ležali po livadi, neki u jarku, vikali, zapomagali. U tom trenutku, sve postaje kristalno jasno – znaš da moraš da deluješ odmah.“

Tog jutra bio je na putu ka Šašincima.
„Pozvao nas je doktor Mandić da se odmah vraćamo. Rekli su – autobus učestvovao u nesreći. Nismo znali da je to onaj veliki, dvostruki autobus, ni da ima toliko ljudi.“

Njihova ekipa se parkirala na putu, a zatim prebacila sanitet na poljski put, kako bi mogli da priđu bliže nasipu.
„Vatrogasci su već bili tamo. Mi smo im se pridružili i pomogli u organizaciji – vadili smo one koji su bili zaglavljeni u autobusu, izvlačili ih do ivice jarka, pa zatim do poljane gde je doktor Mandić radio trijažu. Tu smo ih razdvajali prema stepenu povreda, i odmah smo počeli da prevozimo najteže pacijente.“

„To su trenuci kad nemaš vremena da misliš. Radiš što pre možeš. Sve se odvijalo gotovo automatski“, priseća se Goran.

Na pitanje kako se osećao nakon svega, kaže:
„Kad se sve završilo, osetio sam olakšanje. I ponos. Da smo uspeli, da smo sve uradili kako treba. Za to i radimo ovaj posao — da reagujemo kad je najteže. Kad neko treba pomoć odmah, ne sutra.“

„Trudim se da ne razmišljam o tome previše. To je moj način da se nosim s tim. Gledam napred. Nema vremena za emocije, ali to ne znači da ih nema“, dodaje Goran.

Na terenu su bili:
dr Milan Mandić, dr Nataša Paprić, dr Spomenko Drinić tehničari Veran Gospović, Goran Spasojević, Jovan Živković, i Predrag Sretenović, i vozači Dejan Tordaj, Boško Simić, Dejan Božjaković i Milan Španović.