U porodičnim sporovima nakon razvoda, životne okolnosti često prevazilaze ono što je zapisano u sudskim odlukama. Jedan takav slučaj iz prakse pokazuje kako se alimentacija može pretvoriti u predmet spora – ne zato što nije plaćena, već zato što je prima roditelj koji zapravo ne brine o detetu.
Naime, iako je dete nakon razvoda, pre tri godine, sudskom presudom povereno majci, ono već duže vreme živi sa ocem u porodičnoj kući, zajedno sa njegovim roditeljima. Otac svakodnevno brine o detetu, vodi ga u školu, obezbeđuje obroke, prati domaće zadatke i snosi sve troškove života. Majka dete viđa vikendom, kada odlazi kod njenih roditelja, dok ona sama dolazi povremeno, jer je u međuvremenu zasnovala novu porodicu.
Ipak, alimentacija se i dalje uplaćuje njoj – jer je zvanično i dalje ona nosilac roditeljskog prava i zakonski staratelj.
Zloupotreba prava ili rupa u zakonu?
– Ne želim da pokrećem sudski postupak, da dete prolazi kroz stres. Naviklo je ovde, ima društvo, školu, rutinu. Ne želim da pogoršavam odnose, a i bojim se da bi postupak mogao da potraje – kaže otac.
Uprkos dobrim namerama, ovakva praksa otvara ozbiljno pitanje: da li roditelj koji ne učestvuje u svakodnevnom životu deteta ima pravo na alimentaciju?
Pravnici kažu da nema. Alimentacija se plaća roditelju koji stvarno izdržava dete, a ne onome kome je dete dodeljeno po staroj presudi.
– Ako dete živi kod oca, a majka prima alimentaciju, to se smatra neosnovanim sticanjem i otac ima pravo da traži izmene sudske presude, pa čak i povraćaj uplaćenih sredstava – objašnjava pravnica iz oblasti porodičnog prava.
Otac može da zatraži izmenu rešenja o starateljstvu
U ovakvim slučajevima, otac ima pravo da se obrati nadležnom osnovnom sudu i podnese zahtev za izmene odluke o poveravanju deteta. Postupak se vodi kao parnica po Porodičnom zakonu, a osnov za izmenu je promena okolnosti – u ovom slučaju, činjenica da dete već duži vremenski period živi kod oca, a ne kod roditelja kome je povereno sudskom presudom.
Sud u takvim postupcima uvek postupa u najboljem interesu deteta i može da:
- poveri dete drugom roditelju (u ovom slučaju ocu),
- donese novu odluku o visini ili prestanku obaveze plaćanja alimentacije,
- naloži socijalnoj službi da izradi izveštaj o porodičnim prilikama.
Odluka se donosi na osnovu celokupne situacije – dužine boravka deteta kod oca, stabilnosti okruženja, odnosa sa roditeljima i mišljenja samog deteta, ukoliko je dovoljno staro.
Šta majka može da uradi?
Majka, s druge strane, može pokušati da dokaže da i dalje ispunjava svoje roditeljske obaveze – uprkos tome što dete živi kod oca. To može učiniti dostavljanjem dokaza da:
- redovno održava kontakt s detetom (poruke, pozivi, viđanja),
- finansijski doprinosi njegovom životu mimo alimentacije (kupovina odeće, školskog pribora, lekova),
- učestvuje u važnim odlukama (škola, zdravlje, vannastavne aktivnosti),
- brine o detetu kad god ima mogućnosti (npr. tokom raspusta, praznika ili vikenda).
Ukoliko uspe da dokaže aktivnu roditeljsku ulogu, može se braniti tvrdnjom da alimentacija nije protivpravna. Ipak, ako se utvrdi da otac svakodnevno i isključivo brine o detetu, sud će gotovo sigurno doneti novu odluku i osloboditi ga obaveze plaćanja.
Koliko su ovakvi slučajevi česti?
Prema procenama iz advokatske prakse, ovakve situacije postaju sve učestalije – posebno kada roditelji odluče da izbegnu dodatne sporove i “mirnim putem” nastave život nakon razvoda. Ipak, pravna neuređenost ovakvih odnosa često dovodi do finansijske nepravde i nerazjašnjenih obaveza.
Stručnjaci procenjuju da svaki deseti postupak oko izdržavanja deteta ima neku formu neusklađenosti između sudske odluke i stvarnog života.
Kada dete živi kod jednog roditelja, a alimentaciju prima drugi, potrebna je reakcija institucija – ali i spremnost roditelja da zaštite svoje i detetove interese. Izmena starateljstva nije samo pravna formalnost – ona znači da sistem konačno priznaje ono što dete već živi.
Alimentacija ne bi smela da ostane vezana za papir, već za stvarnu brigu i odgovornost.
Izmena starateljstva nije puka administrativna procedura, već prilagođavanje zakona realnom životu. Ipak, u praksi, mnogi roditelji odlučuju da ne pokreću postupak – ne samo zbog emocionalnih razloga i želje da zaštite dete, već i zbog finansijskih prepreka.
Sudski proces, uz advokatske i dodatne troškove, može koštati i više od 100.000 dinara, što za mnoge roditelje predstavlja značajan izdatak. Upravo zato, iako znaju da alimentacija ide onome ko realno ne izdržava dete, ne odlučuju se na pravni korak.
Bez podnete tužbe, sistem ostaje slep za stvarno stanje. A dok zakon ne prepozna ovakve slučajeve po službenoj dužnosti, mnoge porodice ostaju zarobljene između sudske formalnosti i stvarnosti u kojoj se deca svakodnevno odgajaju.
