Novinarstvo je poziv, ljubav i odgovornost, kaže Dijana Šćekić, novinarka iz Sremske Mitrovice, koja već 20 godina neumorno stvara priče, informiše i povezuje ljude. U svetu u kojem se novinarstvo menja brže nego ikada, njena priča je svedočanstvo upornosti i strasti prema pisanoj reči.
„Odrasla sam u Somboru i još u detinjstvu osećala da ću postati novinarka, iako tada nisam bila svesna toga. Prva pesma mi je objavljena u ‘Ekspres politici’ dok sam bila u trećem razredu osnovne škole, a u sedmom sam već pisala aktivno. Tokom srednje škole bila sam deo novinarskih sekcija, a prvi put sam svoj glas čula na lokalnom radiju. Iako sam tehnolog po struci, život me odveo u novinarstvo,“ prisetila se Dijana.
Početak karijere Dijane Šćekić bio je u lokalnoj radio-stanici, gde je njen glas postao prepoznatljiv. Ipak, ljubav prema pisanju nadjačala je mikrofon. „Uvek sam volela male priče o običnim ljudima, malim proizvođačima koji se bore kroz život. To je nekako i obeležilo moju karijeru,“ kaže ona.
Međutim, kako sama ističe, novinarstvo pre dve decenije i danas nisu ista stvar. Nekada su lokalne redakcije bile popunjene novinarima specijalizovanim za različite oblasti poput ekonomije, poljoprivrede ili sudstva. Danas, posebno u lokalnim medijima, novinari moraju pokrivati sve teme, što često podrazumeva dodatno učenje i istraživanje.
Jedan od najvećih izazova za lokalne medije jesu finansije. „Pre 20 godina bilo je mnogo lakše raditi. Redakcije su imale više zaposlenih, bilo je više reklama i podrške. Danas, lokalni mediji jedva opstaju. Kod nas u Sremskoj Mitrovici postoji nekoliko portala, dve televizije i dva štampana izdanja, ali je komercijalni deo sve teži. Sve manje je novca za nove novinare i kvalitetan rad,“ objašnjava Dijana.
Ona podseća na vreme kada su redakcije bile pune. „Sećam se 2008. godine, kada je naša redakcija imala 12 zaposlenih. Danas su ostala samo tri zaposlena. To je ogroman problem jer tri člana ne mogu pokriti sve što se od jedne ozbiljne medijske kuće očekuje.“
„Lokalni novinari imaju privilegiju, ali i odgovornost da budu glas svoje zajednice. Oni pišu o lokalnim problemima, uspešnim ljudima, kulturi i sportu. Ipak, sve češće se suočavaju sa pritiscima, iako to retko dolazi iz političkih sfera. Više su to finansijski pritisci i nezadovoljstvo pojedinaca kako su teme obrađene,“ kaže Dijana.
Ono što raduje jeste poverenje građana. Portal koji je pokrenula zajedno sa svojim sinom, za kratko vreme postao je omiljen među lokalnim stanovništvom. „Građani su nas prepoznali kao kredibilan izvor informacija. Od malog portala, postali smo sajt koji su prenosili i nacionalni mediji. To je za mene najveća nagrada.“
„Uprkos svim izazovima, ljubav prema pisanoj reči me pokreće. Svaki tekst, svaka priča je novi izazov i prilika da doprinesem zajednici. Nadam se da će naredne godine doneti više sredstava za lokalne medije, kako bismo mogli da radimo svoj posao kako treba i da, kao i uvek, stojimo iza svoje napisane reči,“ zaključuje Dijana.
Njena priča nije samo priča o novinarstvu, već i o ljubavi prema zajednici, borbi za pravdu i istinu i veri da će sutra biti bolje. Jer, kako kaže, novinarstvo je više od posla – ono je stil života.
„Bude neprijatnosti na terenu, čak i obični građani beže od nas kao đavo od krsta. Mi smo nepodobni za sve, tako danas izgleda, neretko ne mogu da nas gledaju. Međutim, više je lepih scena. Sve češće čujem rečenicu ‘nema ko da izvesti ako vi to ne uradite’. Ljudi su počeli masovno da mi pišu, toliko da ne mogu sve ispratiti. S jedne strane ti imponuje što imaju poverenja u tebe dok mi je, s druge strane, veliki pritisak jer ne mogu sve fizički postići, a hoću, da ih ne bih izneverila. I onda vidiš da nema kraja. Kada nešto ne funkcioniše, nama se obraćaju.“
Jednom nedeljno sigurno želim pobeći glavom bez obzira govoreći: “Što meni ovo treba“. Verovatno je to ljubav, ne znam šta bi drugo bilo… jer mazohist sigurno nisam. Onda je ljubav. Novinarstvo su moja ljubav i prokletstvo, u isto vreme, ako je to uopšte moguće“, dodaje Dijana, uz osmeh.
Dodaje kako nema većeg zadovoljstva ako na kraju dana znaš da si taj dan napravio dobar posao, da si možda svojim prilogom nekome pomogao, da se za njega čuje, da se čuje za dobre stvari. “Da nisi nikome naneo zlo, da nisi bio maliciozan, da si sretan jer si dobro obavio posao. E to je ta ljubav… A prokletstvo? U ovih 20 godina propustila sam privatno puno toga. Volela bih da sam s nekim ljudima koji više nisu s nama provodila više vremena. Propustila sam puno novih godina, roštilja za praznike rada. Zapravo, druženja s onima koje volim“, rekla je iskreno. “Žalim, ali to sam birala.“
Za propuštenim stvarima žali, no kaže, to je birala. Dijana radi i kao dopisnik za nacionalne medije. “Možda što sam se navikla na život sa stresom. Biti dopisnik stvarno, ali stvarno znači da nemaš radno vreme. I taman kad misliš da si za taj dan završio, nešto se zna desiti što zahteva brzu reakciju.“
“Nisam htela biti isključivo novinarka informativnog programa, i eto, ‘namestilo’ se da uglavnom radim socijalne teme. Premda je informativa danas širok pojam, pogotovo ako si poput mene i novinar dopisnik, onda radiš sve. No, mene je nekako, na sreću, ‘dopala’ najčešće tema društva. Nekada ne mogu birati koje teme bih radila, ali kad bih mogla, onda bi to bile neke ‘laganije’, pozitivnije, lepše priče. Na sreću, moje priče prolaze i srećna sam što sam se definisala u ovom delu novinarstva.“
„Društvo je do krajnje mere podeljeno, pa ispada da i mi u medijima moramo da se polarizujemo. Građani su besni, ljuti, rezignirani, nezainteresovani, izgubljenog pogleda. Obraduješ se čoveku koji ima mišljenje o nekoj temi. Ali, ni mi novinari nismo bez duše. Moje radno vreme počne ranom zorom i nikada ne znam kada ću završiti. Dešava se često da i noću izlazim na teren. Vikend? Šta je to? Ipak, ljubav prema novinarstvu nikada ne može da se meri sa bilo kojom drugom ljubavlju. Zaljubiš se i taj osećaj leptirića u stomaku nikada ne prestaje. Zato mi opstajemo.
Ines Đorđević
