SREMSKA MITROVICA. Revolucija društvenih mreža iznedrila je nove „novinare“ . Svako ko ima mobilni telefon, može da pokuša biti novinar, da piše šta mu padne na um. Da izmišlja, deli poluinformacije, falsifikuje priče, retušira fotografije ili da nečije mišljenje prenese kao vest.
Svet je takav kakav jeste i u njemu uvek možete naći sledbenike pogotovo u ovakvom vremenu nesigurnosti i pada morala i laži koja nadjačava istinu.
U vremenu manipulacija, kada su na meti mnogi novinari, retko ko se odvaži da stane u odbranu novinarstva. Najčešće je to simbolično povodom Međunarodnog dana odbrane novinarstva.
Konzumiranje „kvazi“ medija opasno je po mentalno zdravlje. Nije lako podneti sadržaje kao što su: lažne vesti, raspirivanje šovinističke mržnje, ruganje, satanizacija političkih neistomišljenika, crtanje meta na čelo, rijaliti divljanje, promovisanje nasilja i vulgarnosti, iživljavanje, notorne gluposti i svakodnevno zlostavljanje zdravog razuma.
Kad ćemo se napokon zasititi svog licemjerja? Verovatno, nikad.
Licemjerje je vrlo rašireno na gotovo svim područjima ljudskog delovanja, uključujući i novinarstvo. Zanimljivo je da reč “hipokrit”, odnosno “licemer”, dolazi od grčke reči koja označava govornika ili pozorišnog glumca koji je obično nosio masku. S vremenom se taj izraz počeo koristiti za svakoga ko se pretvara kako bi zavarao druge ili ostvario svoje sebične interese.
Biti novinar/ka u lokalnim medijima danas znači pristati na činjenicu da ukoliko vas neko napadne zbog onog što radite, policija će reagovati polako, pravosuđe sporo, kolege možda neće uopšte. Možda? Ovde kod nas neće, uopšte. Građani/ke teško da će takav napad i registrovati, a još teže da će ga shvatiti kao napad i na njihovu slobodu govora. Ali, uvek ima to neko „ali“, nije baš tako crno i belo. Da se urade prava istraživanja, shvatili bi da novinara u lokalu, nema, ili se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Mnogi su otišli u penziju, a ovi novi ili nisu ni „n“ od novinara ili odavno rade kao PR službe lokalnih, ne mogu da napišem funkcionera, a verujem da bi svi voleli da je tako, ipak su to oni koji će ili više platiti ili i „novinarčićima“ dati neku dodatnu „funkcijicu“, ne mora to biti neki tamo političar, dovoljno je da bude „povezan“. Sa ovakvim novinarima, nije čudno da se i ove godine, razna Udruženja samo obraćaju javnosti i tu sve staje. Čini mi se da ta ista Udruženja postoje kako bi se udruženo borili za, naravno, novac. Novac na konkursima, dobre dogovore, mesta u predsedništvu tih istih organizacija, dobri lokalni dogovori… možda mi se samo čini, nisam dovoljno istražila, rekli bi „viđeniji“ novinari (šteta što samo oni tako misle). Kao mali lokalni novinar, kako sam pročitala iz obraćanja jednog od „glavnih“ u Udruženju novinara, gde piše da na mene skoro niko ne obraća pažnju jer je vidljivost lokalnih novinara mala – „Oni se smatraju nevažnima, pa čak i sami novinari počinju da veruju da je sve što im se dešava normalno i to sami treba da ishendluju…“.
U teoriji, novinarstvo je veština kojom se svako može baviti sa malo truda, jedna od profesija koje se lako nauče. Verovatno baš zbog ovakvog stava imamo invaziju lažnih vesti jer iole ozbiljnije novinarstvo zahteva poštovanje nekih kriterijuma, moral, etiku i istinitost. Novinar biti je isto kao i biti dobar čovek bez rezerve. Kako je kraj godine, nama novinarima sledi i okupljanje. Ručak ili večera za kraj svake godine. Nije loše da se opustimo od mukotrpnog rada, kako ko, naravno.
Kolegijalnost – Isto kao i da počneš priču- Bilo jednom, nekada davno… Bajka, kao i sve druge, u koju samo budale veruju
Kolega je nekad bio sve – ne samo osoba sa kojom radimo isti posao, već i podrška u teškim poslovnim trenucima i rame za plakanje kad imamo porodične pobleme. Na poslu su se rađala kumstva, prijateljstva za ceo život, kolege su se posećivale nakon radnog vremena, išli porodično na izlete i letovanja. Danas, uprkos činjenici da na poslu provodimo sve više vremena, sve se manje družimo. Danas se ozbiljno ne shvata ni konkurencija, ako je imaš, ispratiš i pokušaš da budeš bolji. Uglavnom su to klanovi koji često menjaju članove u zavisnosti od potreba i namera. Ko koliko i kome treba. Rečenice: Da ti znaš koliko sam ja tebe branio/la, neću da se mešam, nisam to ja bio/la sad ću ti reći ko je ali nemoj da prenosiš… postale su svakodnevni razgovor između kolega. U poslu, bar ovom mom, oni blizu tebe te vide kao direktnu pretnju, jer naravno, oni su bili bolji pre nego su počeli sa bilo kakvim radom, genetski predodređeni. Oni malo bolji u poslu samo važno mlate glavama, prave se da sve znaju, smeju se kad vide da ne znaš nešto što je tobože jednostavno, postavljaju „pametna“ pitanja, praveći se da sve odgovore apsolutno razumeju. Kolegijalnost se ove godine najbolje pokazala u ogovaranju.
Pre nego što prenesu mišljenje jednog čoveka koji smatra da je novinar, neki mediji bi trebali da prvo daju informaciju gde se takvi mogu obratiti.
SOS telefon 0800 100 115 koji je namenjen svim novinarkama i novinarima koji smatraju da im je ugrožena bezbednost.
Veoma je važno da svaki slučaj napada na novinare bude valjano sankcionisan ne samo zbog toga što će time biti zadovoljena pravda nego i zato što je najzad potrebno poslati poruku da je “sezona lova na novinare” završena. Do sada je praksa bila da napadači na novinare ili ne budu otkriveni ili budu simbolično kažnjeni, što je ohrabrivalo one koji su novinarima pretili, tukli ih, pa čak ih i ubijali.
I na kraju, ko poslednji izađe neka ugasi svetlo.
