SREMSKA MITROVICA. Prvi put u istoriji Svetska fudbalska organizacija FIFA organizovala je tokom Mundijala 2022. godine turnir u malom fudbalu za navijače. Fan Kup kako glasi zvanični naziv takmičenja je prvi ovakve vrste u istoriji Mundijala. Pokrenuli su ga domaćini u Kataru u saradnji sa FIFA. Organizatori su kontaktirali svaki Savez zemalja učesnica Mundijala i obavestili ih o novoosnovanom takmičenju. Organizovano je paralelno Svetsko prvenstvo za iste 32 zemlje sa istim sastavom grupa.
Udruženje navijača “Džentlmeni” koje već skoro 20 godina prati reprezentaciju na većini takmičenja i utakmica, preuzeo je da oformi tim za takmičenje Fan Kupa. Oni su navijači Srbije. Takmičari turnir u malom fudbalu za navijače koji je odigran tokom Mundijala 2022 bili su iz Sremske Mitrovice, Beograda, Vrbasa, brojnih gradova iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, Švajcarske, Malte… Među njima je bio i mitrovčanin Sreten Dimović.
Sreten Dimović od malena ima želju da prati prvenstva u fudbalu ali da će zaigrati na jednom ovavom prvenstvu, nije ni sanjao.
-Moja želja potiče od rođenja, otkako znam za svoje velike želje, želeo sam da posetim svetsko prvenstvo. Prvo prvenstvo koje sam hteo da posetim bila je Nemačka, 2006. godine, finansije su bile slabe, pa nisam otišao, spremao sam se za naredno, za Južnu Afriku, kada sam proverio svoje finansije i to je bilo skupo, Afrika je daleko. Spremao sam se i za Brazil ali se nismo plasirali, otišao sam u Rusiju, video samo kako je to i odlučio sam da u Katar moram otići.
Da bi stigao na Svetsko prvenstvo, moraš prvo da se prijaviš za kupovinu karata. Ne mogu svi koji apliciraju da dobiju ulaznice, već lutrija odluči ko će moći da bodri svoj tim na Mundijalu.
-Da bi otišao na svetsko potrebno je dosta odricanja, novca, želje i sreće. Svetskom želi da prisustvuje čitav svet, čitav svet želi da bude na jednom stadionu koji prima 50.000 ljudi a ulaznicu možeš dobiti samo preko FIFA lutrije, ukoliko te izvuku, imaš mogućnost da kupiš kartu. Aplicirali smo i dobili mogućnost da kupimo karte, kupujemo ih i ostaje najteži deo, smeštaj. Smeštaj i avion su skupi, da bi otišli u Dohu, odseli i pogledali sve tri utakmice košta između 7.000 i 12.000 eura. Ovakvo svetsko prvenstvo je najorganizovanije prvenstvo ikad. Na 30 kilometara su svi stadioni, ti prvi put u istoriji u jednom danu možeš da gledaš Fodena, Mesija i Nejmara, dok prolaziš trgom možeš da sretneš Del Piera, svi smo tu bili kao sugrađani, bili smo zajednica, svi koji su došli, došli su jer svi volimo fudbal. Za nas dvojicu to je bilo 20.000 eura, toliko smo morali da izdvojimo, razmišljali smo o novcu, nije to malo i teško je izdvojiti toliki novac. Ja tada dobijam poziv od drugara koji je u Španiji, zajedno smo igrali fudbal u Železniku, postavlja mi pitanje da li želim da igram za reprezentaciju Srbije za navijače, bez razmišljanja pristajem i prihvatam da dođem na pripremnu utakmicu u Beograd, nakon toga pravi se plan i program u dogovoru sa FIFA-om, trebalo je da prođem određene intervjue, niko nije smeo da ima nikakve nacističke, rasističke ili slične stvari, ubrzalo se jer je išlo preko Saveza, morali smo da pošaljemo naš fudbalski CV, da kažemo kako smo mi doprineli razvoju fudbala u našoj zemlji i moramo da potvrdimo da smo ozbiljan navijač naše zemlje. Dobijam odgovor da sam primljen i čekamo avionske karte.
Pakujte se, idemo u Katar
-Kada sam video da sam primljen bio sam izbezumljen, od same pomisli da ćeš da uštediš novac, dobijaš mogućnost da svoju zemlju predstavljaš u sportu koji najviše voliš, fudbalu. Novac koji je ušteđen je sa strane jer sam fokusiran na to da ću verovatno da igram, mislio sam dok to ne vidim da ne verujem. Karte nismo bukirali, pitao sam Savez da li mogu nekog da povedem, odobreno mi je, pozvao sam par drugara, kada sam ih pozvao, mislili su da ih zezam, rekao sam im „Pakujte se, idete u Katar“, niko mi nije poverovao, uvek sam se pitao kako da odemo na svetsko svi zajedno a da im ja ne platim, hteo sam da učestvuju. Deset dana pred otvaranje nemamo karte ni smeštaj, zovu me drugari, ja ih smirujem a i ja sam napet, posle dva tri dana nam stižu karte, polećemo tri dana pre otvaranja i dobijamo od FIFA utakmice za otvaranje svetskog prvenstva, to je bio pravi šok, ta karta košta 1400 eura. Čast je bila velika, odlazimo na aerodrom, od nas deset svako je poveo troje ili četvoro, nas 40 je bilo u avionu, svi su nas primetili, leteli smo Qatar Airways, ja sam kopačke stavio u ručni prtljag, pred avion nam to nisu dali, ja sam se već tada deklarisao kao fudbaler Srbije pa sam ih zamolio da nam to dozvole, dobili smo dresove, sve komplet a jaknice smo uzeli u dogovoru, delovali smo moćno. Momku na aerodromu sam objasnio sve i rekao mu da se vraćamo sa medaljom, rekao nam je samo da ga ne zaboravimo, pustili su nas sve, ni tada nismo verovali, nismo znali ni gde je hotel ni ko nas čeka, kada smo sleteli otišli smo u hotel u centru Dohe gde su po četvorica odlazili u apartman sa 200 kvadrata, mermerni podovi i po pet kupatila.
Navijači su mogli da dožive Katar obilaskom više od 3.000 restorana, netaknutu obalu, arheološka nalazišta, ruševine, muzeje… To je bilo prvo što su mitrovčani uradili, obišli su Katar.
-Tri dana pred svetsko, Doha je bila prazna, prvi dan smo išli u razgledanje i da upoznamo njihovu kulturu i da vidimo da li je sve tako blizu kao što se kaže. Doha izgleda monstruozno, sve je novo, metro je potpuno nov, sedišta su imala nalepnice, sve je u staklu, ogledalu i zlatu, nacija koja je abnormalno bogata, puno sam putovao ali ovako nešto nisam video, da li je samo zbog svetskog ili je i inače tako, sve je stvarno neverovatno, oni žele da budu Dubai na „steroidima“, ubedili su nas da mogu sve s novcem, svi žele svetsko zbog infrakstrukture i stadiona od FIFA-e, Katar nije zaradio, u teškom su minusu i baš ih briga, stadione će da poklone, napravili su nove gradove. Jedini stalež koji je siromašan su ljudi iz Indije, Pakistana, ta vrsta ljudi koje prepoznaš, oni su Uber taksisti. Kod njih dizel i benzin koštaju 50 dinara po litri, alkohol u ovoj zemlji ne postoji. U Kataru sam zaboravio novčanik na stadionu, na kontroli mi je ostao novčanik, odlazim na stadion i provodim neko vreme tamo, video sam da nema novčanika, dobijam nervni slom, novčanik me je čekao onako kako je ostao, da se u Kataru ono što je izgubljeno drži tu do dolaska vlasnika.
U Kataru su smešteni sa “reprezentacijama” ostalih navijačkih grupa. Bili su na mečevima protiv Brazila i Kameruna i sa nestrpljenjem čekali da kucne čas da i oni istrče na teren.
-Dočekuju nas sa zastavama, shvatio sam da tu borave svi navijači i igrači fan kupa, ništa nije bilo podeljeno, bili su sa nama Kamerunci, Hrvati itd. Kako je ko dolazio tako je zastavu raširio na prozor, videlo se kada izađeš da su tu svi navijači sveta. Sedamnaest dana smo trenirali, kap alkohola nismo uzeli. Dobili smo agendu od organizatora, sve je išlo po protokolu, tada kreće ozbiljna euforija, bili smo počastvovani ali nesvesni, što smo bili bliže stadionu koji je jedini sam van Dohe, išlo je 3000 novih autobusa do stadiona, novac ih nije interesovao, autobuse su poklonili. Imali smo vrhunska mesta, prvi put sam video šta se dešava iza kulisa, bilo je predivno. Bile su mi moćne njihove odore ali su mi malo kvarili utisak jer im se po licima videlo da su tu samo došli jer je to sada najbitnija stvar na svetu, fudbal ih nije zanimao, došli su da budu viđeni. U Kataru brzo pada mrak, klime su svuda, bilo je hladno od tih klima, došli smo i legli, nismo mogli da verujemo.
Zakazali su nam pripremnu utakmicu sa Nemačkom, igrali smo na veštaku, na rukometne golove, pravila 4+1, Nemačku smo pobedili 8-2, tu sam zaradio povredu.
Turnir je održan u najvećoj fan zoni u Dohi, a ceo događaj je poprimio veliku medijsku pažnju.
-Pobedili smo jednu Nemačku, imao sam povredu, izderao sam butinu ali vreme je, sledi svetsko prvenstvo, svi su se međusobno oprobavali, mi smo imali samo jednu utakmicu ali smo vežbali u teretani i u sobama. Prva utakmica je bila kada smo mi igrali sa Švajcarskom, imali smo 4-5 dana do početka svetskog za nas, za to vreme smo pratili sve utakmice, čekali smo ispred ulaza, tu su razni tapkaroši koji prodaju karte pa smo tako kupovali za 100-150 dolara ili eura, jednom nas je čak uveo i šeik zajedno sa preko 100 Senegalaca. Prvu našu utakmicu koju smo gledali je protiv Brazila, otišli smo do hotela, naši igrači su nam obećavali kule i gradove, da će doći nas da pogledaju i tako dalje, verujem da bi došli da se utakmica nije odigrala kako jeste.
Na dan utakmice, Doha se pretvorila u Srbe i Brazilce.
-Na naše otvaranje su došle sve reprezentacije, svi smo slušali himne, tu kreće prava jeza, organizacije je bila stvarno vrhunska, uslovi su bili idealni. Tada saznajemo da je nagrada za prvo mesto 20.000 dolara, za drugu 17.500 a za treću 14.000 dolara, ko god da je bio prijavljen u bilo kojoj ekipi dao je 101%, prvo da prikaže svoju zemlju a onda i zbog finansija iako nam je tada novac bio poslednja stvar na pameti. Bili smo u grupi kao na svetskom prvenstvu, kako mi tako i sve ekipe. Na otvaranje nam je došao Ćavi, Rio Ferdinand, Bekam, Kafu i tako dalje, oni su nam predstavili pehar, mi smo ga odmah nazvali mala boginja, sve je izgledalo ozbiljno, kao i na pravom svetskom prvenstvu.
Srbija je u turniru navijača u malom fudbalu koji se paralelno igrao sa Svetskim prvenstvom, prvu utakmicu odigrala sa Brazilom. Sreten je zbog povrede završio u bolnici „sve je besplatno“
-Grupe su krenule, utakmice su sudile FIFA sudije koje su sudile po ultra strogim pravilima, bili smo prilično iznenađeni ali i zadovoljni. Znali smo da igramo prvu utakmicu sa Brazilom. Prva utakmica je bila jaka, odigrali smo 0-0, možda smo mi čak i bili bolji u nekom segmentu. Moja povreda je postajala sve gora, rana je krenula da mi se inficira i odvode me u bolnicu, dobijam neku inekciju i previjanja i preporuku da ne bi trebao da nastupam, odmah sam to odbio, rekao sam im da mi ne pada na pamet. Bolnice su im na dugme, čak im se i posteljina menja na dugme, sve je čisto, ne znam da li je novo ili previše čisto, sve je besplatno, dobio sam recept za lekove koje predam na šalter i mehanička ruka mi posle sekunde izbaci lek koji sam želeo, u apoteci imaju ženu koja radi, ali ona bukvalno radi kao u menjačnici.
Vremenski se igralo dva puta po osam minuta. Švajcarci su vodili u grupi a Brazil i mi smo delili mesto, igrali smo sa Kamerunom, pobeđujemo 2-0, ostaje nam da vidimo utakmicu Švajcarska – Brazil pa da kalkulišemo, ukrštali smo se sa Urugvajem i Portugalom.
-Protiv Švajcarske primili smo gol, došli su Brazilci da navijaju za Švajcarsku jer ih pobeda vodi dalje, na ovoj utakmici opet završavam sa bolničarom, klizam, hvatam i igrača i loptu i povređujem se, ne dobijam karton. Mi prolazimo dalje kao drugi ali smo nesrećni jer idemo na Urugvaj koji je doveo svoju futsal ekipu, Urugvajci su bili prejaki, sprdali su se sa nama, tri minuta pred kraj utakmice mi dajemo pogodak i zatvaramo se, ljudi su nas ubijali ali odlazimo na penale, gde i pobeđujemo, sreća je neverovatna, osećaj je neverovatan, počinjemo da verujemo. Izvlačimo Maroko, ponovo dolazimo do penala, slavili smo dva puta ali su nam dva puta vraćeni penali zbog nepravilnog izvođenja, izgledamo nam je kao da oni žele da oni prođu u četvrt finale ali mi ih opet dobijamo.
Prolazimo dalje, igramo sa Holandijom koju pobeđujemo 2-0, tu kreće erupcija euforije, neverica, kao da nismo bili tamo, nestvaran osećaj i sreća, tada shvatamo kakvu smo veliku stvar uradili, novac nam nije bio ni na pameti.
Finale igramo sa Poljskom, ulazimo na teren, idemo prema peharu, prolazimo i gledamo, nadaš se da je tvoj, Poljaci nas dobijaju 4-0, potpuno zasluženo, igra je bila dobra ali rezultat ne, kada je sudija svirao kraj mi smo bili srećniji od Poljaka, tek sada shvatamo da smo nešto ozbiljno uradili, novinari i fotoreporteri su nas preplavili.
Dobijamo informaciju da idemo na main stage pred 40.000 gde je pola sata pre nas bio David Guetta, telefone zabranjuju ali ja telefon stavljam u šorc, bili smo u mrau, izlazimo kroz tunel u masu, taj main stage gledali smo svaki dan, sada su nas prozvali tamo sa velikim razlogom, medalju mi je dao Kafu.
Kada smo sišli dole, svi su hteli da se slikaju sa nama, koliko naši navijači tako i ostali, nakon te euforije mi shvatamo da smo osvojili 17.500 dolara, dve trećine novca smo se odrekli, dali smo navijačima, udruženju, bez njih ne bi bilo ovog, ostatak novca treba da se podeli igračima.
Srbiju su predstavljali „Džentlmeni“, udruženje navijača koji prati Srbiju od Evropskog prvenstva 2000. godine.
