Postoje pesme koje rado naručujemo u kafani, a za koje ne znamo ko ih je napisao i kada su napisane. Primera radi, u nekoj kafani, uz vino, često se u ovom delu Vojvodine ali idalje, naruči jedna pesma koja od gostiju izmami sav novac iz novčanika, a za koju je večina ubeđena da je stara minimum pedesetak godina.

Da je pesma „Kućerak u Sremu“, koja počinje sa „Ima jedan kućerak u Sremu“, postala kultna, kazuje i podatak da su njeno ime pozajmili razni ljudi u raznim krajevima, pa je tako i najstarija kuća u Sremskim Karlovcima kafana „Kućerak u Sremu“.

Ima jedan kućerak u Sremu – sigurno ste čuli za njega, bez obzira na to koliko vam je godina. Ako i niste za pesmu, onda sigurno jeste za brojne kafane koje su ponele to ime. Ili ste na društvenim mrežama naišli na fotografije sa opisom „Kućerak u Sremu“. Zašto je to tako?

Zato što zaista „ima jedan kućerak u Sremu“, ali izgleda za svakog po jedan, jer je ova pesma ostavila veoma dubok trag u mnogima koji su je slušali.

Kućeraka u Sremu ima puno, ali jedan je originalan i to u pesmi Vlade Kanića, koji je tekst napisao davno u Norveškoj, zemlji u kojoj je proveo četiri decenije.

Zovem se Vlada Kanić i poznat sam po tome što me niko ne zna, ali svi znaju moju pesmu „Ima jedan kućerak u Sremu“ – rekao je autor muzike i teksta ove legendarne numere.

Pesnik, pevač, šansonjer, boem, stari Zemunac. Vlada Kanić, muzičar i kantautor, 1968. godine otišao je u Norvešku na dva meseca da „odradi tezgu” u jednom hotelu, a ostao više od četiri decenije. Poslednjih godina je više u Zemunu nego u ovoj skandinavskoj zemlji u kojoj je, kao žal za zavičajem, nastala njegova kultna pesma, neka vrsta himne „Ima jedan kućerak u Sremu”. To, kako je jedne subote, u dalekom Stavangeru, stvorena ova rado slušana pesma, posebna je priča.

Sudbina je htela da 1986. u restoran njegovog prijatelja u Oslu dođe orkestar Tamburica 5. Zaintrigiran, Kanić im nudi svoje stare pesme, ali piše i jednu novu – sad već čuveni „Kućerak“.

– Napisao sam je u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru. Posvećena je mom ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču koji je u Bežaniji imao vinograd gde se uvek skupljalo dobro društvo. Napisao sam je kao oproštaj od tog lepog sveta i jedne lepe mladosti.  Odvojenost od otadžbine u snovima vraćala u detinjstvo, porodičnu kuću, očev vinograd…

Taj san, usanjan u dubokim vodama norveških fjordova i u ledenim, belim noćima severa, obrvan žudnjom za dalekim Dunavom i ljubavlju prema ravnici, Kanić je pretočno u pesmu „Kućerak u Sremu“, koja je kod nas vremenom prihvaćena kao narodna. Ova pesma i čežnja za voljenom zemljom je dokaz, da odlazak iz grada gde je čovek rođen ili gde je živeo, nekada je neminovnost, ali taj grad nikada neće izaći iz glave i duše.

Za popularnost svog „Kućerka” kaže da je zaslužan narod, publika, svi koji ga redovno slušaju, naručuju u kafanama. Kao kantautor, pored šansona, napisao je i oko 40 tamburaških pesama.

A kako je sve krenulo s pesmom i muzikom? Na subotičkom Omladinskom festivalu sedamdesete godine pevao je svoje pesme. I danas to isto čini. Pevao je i na Beogradskom proleću 1967. godine, da bi se godinu dana kasnije obreo u Skandinaviji. Pisao je tekstove i melodije za grupu „Elipse”, Zvonka Bogdana, Kemala Montena, Merimu Njegomir, kao i za „Apsolutno romantično”.

Vlada u Sremu uživa kada ima priliku. Uglavnom sa starim prijateljima iz zemlje i regiona na obroncima Fruške gore u Bešenovačkom Prnjavoru.