SREMSKA MITROVICA. Dešavaju se poslednjih godina mnoge promene koje stvaraju psihičke probleme. Zadesila nas je epidemija korone, rat u Ukrajini koji je uticao na naš ekonomski status, neizvesnost, siromaštvo je prisutnije, nezadovoljstvo i mnogi drugi spoljašni uticaji. Promene koje nam se događaju neretko eskaliraju ličnim nezadovoljstvom i psihičkim problemima. Kada tome dodamo pogrešne korake koje neki roditelji čine u vaspitanju, odrastanju i u odnosu celokupnog društva prema pojedincu, kao rezultat dobijamo veliki broj ljudi koji se ne osećaju dobro u svojoj koži, kao i onih kojima je zaista teško.
Ivana Šojić je dečiji psihijatar. U Sremskoj Mitrovici živi i radi 25 godina. Kaže da izuzetno voli svoj posao, jer posmatra kako njeni klijenti menjaju kvalitet svog života. Šta su najčešći aktuelni problemi kod mitrovčana koji se javljaju za pomoć psihijatru i kako im se u tome može pomoći, razgovaramo sa psihijatrom Ivanom Šojić u ordinaciji poliklinike „M“ u Sremskoj Mitrovici.
Kada je u pitanju društvo, postoji nasilje nad muškarcima i ženama. Nasilje se može desiti svakoj ženi i nasilje nije posledica ženinog ponašanja nego sistema patrijarhata u kome muškarci imaju moć, a nasilje nad ženama je način da oni tu moć održe. Nasilje nad ženama je primer zloupotrebe moći jednog pola nad drugim.
Dolaze i muškarci zbog nasilja u porodici, ređe ali dolaze, većinom zbog psihičkog zlostavljanja. I oni dolaze u svakakve situacije.
Istovremeno, sve je više žena koje emotivno, ali i fizički, zlostavljaju svoje muževe koji zbog osećaja stida oklevaju da prijave maltretiranje. Imam čestoi muškaraca koji se javljaju u ordinaciju, naravno, manje je muškaraca. Veći je procenat žena koje se obrate psihijatru nego muškaraca, mada muškarci postaju sve hrabriji. Najčešće su to osobe srednjih godina, radno aktivne i sposobne. Niko ne treba da živi u strahu od osobe sa kojom živi. Svako ima pravo da se oseća vrednim, poštovanim i sigurnim. Zato se savetuje i ženama i muškarcima da koliko god im je teško ili ih je stid prijave nasilje. Žene su slabije i zato tu naravno ima manipulacije, najviše emocionalne. Žene iznuđuju, ucenjuju i slično.
Nasilje nad ženama je rezultat rodnih stereotipa, rodne neravnopravnosti i kulturoloških normi. Transgeneracijsko prenošenje zlostavljanja (zlostavljano dete u odraslom dobu postaje zlostavljač, onaj koji i sam zlostavlja).
Postoji i generacijsko, tj transgeneracijsko prenošenje nasilja, često su i nasilnici sami bili žrtve nasilja. Transgeneracijsko prenošenje nasilja – proces prenošenja nasilnog ponašanja među generacijama, odnosno način na koji neposredna i posredna rana nasilna viktimizacija utiče na nasilno ponašanje u odraslom dobu. U smislu nasilja nad ženama, kod nas je patrijarhalno vaspitanje, oni gledaju (muškarci) kako otac “rešava” probleme, dešava se da takvoj deci otac bude uzor pa da se tako nešto ponovi i u njegovoj porodici. On na taj način rešava frustraciju i problem, stvara im osećaj moći nad tom žrtvom. Žene dolaze kod psihijatra kad su ugrožene, one prvo zovu policiju, oni je posavetuju, urade zapisnik, ukoliko je fizička povreda idu kod lekara, ako je seksualna idu kod ginekologa, nekada je teško i dokazivo emotivno zlostavljanje, taj teror i pretnje teško je dokazati. Ograničenja su takođe tu, ne smeš ovo, ne smeš ono. Prosto vas izoluju od porodice.
Bilo je mnogo slučaja koji dođu i kažu da su depresivni a na kraju se ispostavi da je neki vid zlostavljanja.
Strašno je što se nasilje dešava u porodičnom okruženju, porodica treba da bude oaza mira i podrške, ženu onda bude sramota da priča o tome, oseća se krivom jer misli da je ona doprinela tome. Ove žene su ekonomski zavisne od muškarca jer nasilnici ne dozvoljavaju da radi, boje se zbog dece, zato ja savetujem ženama da se obrazuju, zaposle, imaju prijatelje, svoj dinar i da krenu tim koracima. Često kada dođu na lečenje ne žele otvoreno da pričaju o tome nego naknadno otkrivamo pozadinu, one smatraju da je to normalno. Vređanje, maltretiranje i ograničavanje za njih je normalno. Takve žene se leče različito, mi se uključujemo kada nam pomoć traže.
„Odanost je jedan od zadataka ljubavi; ali to je uvek zadatak samo za onog ko voli, i nikako ne može biti zahtev usmeren ka partneru.“
Manipulacija je svuda oko nas. Ima je u medijima, politici, ekonomiji… ali nažalost i u ljubavi. Neke žene misle da su ograničenja i konstantno pomaganje „boljoj polovini“ dokazi ljubavi, to su u mnogim slučajevima manipulacije koje ostavljaju trag.
Verbalno ili psihičko zlostavljanje je jedan od načina da se povrede druge osobe, koristeći se samo rečima ili ćutanjem kao oružjem. Za razliku od fizičkog zlostavljanja, verbalno zlostavljanje ne dovodi do lomljenja kostiju, crnih podliva ili modrica. Ipak, to može biti jednako emotivno uznemirujuće i često dovodi do anksioznosti, straha, očaja ili depresije. Žene uz manipulaciju ubede sebe da sve što se desi krive su one a sa druge strane partner izbegava da se koncentriše na glavni problem. Uglavnom, manipulatori nemaju osećaj odgovornosti, pa nikada ništa i nije njihova krivica. Ove žene često sumnjaju u sopstveno pamćenje, opažanje i zdrav razum. Teško dobiju priznanje greške ili izvinjenje. Kod psihičkog zlostavljanja najčešće se dešava da se partner ljuti kada posumnjate u njih. Žene se u ovakvim situacijama izvinjavavaju zbog greške koja nije njena.
Psihičko zlostavljanje u vezi i porodici je veoma često i može imati opasne posledice. Ipak, mnogima je teško da priznaju da ih neko psihički maltretira.
Žrtve često ne veruju ni same sebi pa ne znaju da li je zlostavljanje bilo stvarno. Na žalost, to su poruke od roditelja, žene zaborave na sebe. Psihički zlostavljači ne zlostavljaju svaki dan, ali žrtve ne smeju da zaborave da će se taj šablon ponoviti. Žrtva ne preuzima kontrolu i zlostavljanje ove vrste može da pređe u depresiju pa je potrebno lečenje.
Depresija može biti blaga i kratkotrajna ili teška i dugotrajna. Neki ljudi su pogođeni depresijom samo jednom, dok je drugi mogu doživjeti više puta.
Situacija se iz godine u godinu menja. Sve je više građana koji shvataju da odlazak kod psihijatra više nije sramota. Zbog toga se dešava da danas žene koje su godinama nosile u sebi nesreću a istovremeno nisu znale da svesno reše svoj problem, do sada nisu dolazile da potraže pomoć, ponajviše zbog stigmatizacije i mitova koji su uključeni u proces traženja pomoći od psihijatra, sada iznose probleme i dolaze do saznanja da njihov problem dolazi iz prošlosti koje su pokušale da zaborave. Neke žene su otkrivale svoje stvari iz detinjstva, gde su bile silovane u porodici i pedeset godina nisu progovorile. Kroz priču i život mi dolazimo na tu temu.
Prijaviti nasilje neretko znači i spas žrtve i sprečavanje daljeg nasilja.
Ja sam i dečiji psihijatar, svako nasilje treba da se prijavi, pogotovo prema deci i kojekakve zloupotrebe. Jedno nasilje neretko izaziva drugo. Ekonomsko nasilje može imati psihološke posledice ili podstaći nasilno ponašanje, psihološko nasilje može izazvati fizičko nasilje, jedan vid fizičkog nasilja može izazvati drugi, teži vid fizičkog nasilja. Zato je prijava nasilja prva pomoć žrtvi i reakcija koja može sprečiti dalje nasilje.
Svaki vid nasilja ostavlja posledice na žrtvu, ali i na njene bližnje i okolinu.
Ukoliko se jako dugo osećate umorno, to je ozbiljan simptom koji govori da vašem telu nije dobro. Ukoliko se noću budite, to je ozbiljan simptom da vaš mozak nije dobro posređen, vi imate neki višak, koji vas uznemirava i tokom noći. Tad su već psihički i fizički iscrpljeni, a često i finansijski. Bez obzira da li ste žrtva ili svedok nasilja imate pravo na podršku. Pomoć i podrška postoje. Žrtva ili svedok nasilja imaju pravo na različite vidove zaštite, pomoći i podrške koju pružaju različiti državni organi i ustanove (policija, zdravstvene i obrazovne ustanove, tužilaštvo, sud, prekršajni sud, centar za socijalni rad, pravna pomoć i psihološka podrška pri opštini i slično).
