SREMSKA MITROVICA. Polazak deteta u vrtić je kod većine dece uglavnom prvi izlazak iz porodične sredine, tj. prvo odvajanje deteta od roditelja na duže vreme. Istovremeno, za dete to može predstavljati i prvi susret sa većim brojem nepoznatih osoba. Potrebno je da se navikne na odvojenost od porodice, oseća se nebezbedno i uplašeno; suočava se sa promenom statusa- iz porodičnog okruženja, gde je sve podređeno njemu, u vrtiću mora da se uklopi sa čitavom grupom, potrebno je da sarađuje sa vršnjacima, da deli stvari, komunicira, rešava konflikte, prihvati neka nova pravila.
Često je ovo izazovna situacija, koliko za dete, toliko i za roditelje, jer je ispunjena strahom od odvajanja i brigom da li će se i kako dete prilagoditi ovoj novoj situaciji.
Prva dilema roditelja najčešće se odnosi na pravo vreme za polazak u vrtić.
Postoje uverenja da dete pre treće godine ne bi trebalo da kreće u vrtić, dok ne ojača i ne osamostali se u obavljanju svakodnevnih aktivnosti (oblačenje, svlačenje, hranjenje isl.). Ima i onih koji su mišljenja da dete treba da krene u vrtić što pre je moguće, jer se mlađa deca lakše i brže adaptiraju. Nesporno je da odluka o polasku u vrtić treba da bude promišljena, da bude u skladu sa procenama roditelja o spremnosti deteta za odvajanje (osim ukoliko nije motivisana praktičnim razlozima-povratak majke na posao, nepostojanje ‘baka-servisa’ i sl.). Boravak deteta u vrtiću je prilika za neposredan kontakt sa vršnjacima, za uspostavljanje prvih socijalnih kontakata van porodičnog okruženja, čime se razvija osećaj pripadnosti. U svakodnevnom kontaktu sa vršnjacima, dete uči da realno proceni svoje snage i slabosti. Boravak u vrtiću je prilika za učenje i igru u zabavnom i podsticajnom kontekstu i nezamenjiv je za pravilan razvoj deteta, bez obzira na kvalitet porodičnog okruženja, tople i nežne bake i deke isl. Osim toga, vrtić podstiče i emocionalni razvoj deteta, jer ono uči da odloži svoje potrebe, razvija sposobnost uvažavanja drugih, uči da poštuje različitosti, postaje svesno da i druga deca imaju svoje potrebe, brige, strahove, osećanja; dakle, uči se empatiji.
Dolaskom deteta u grupu vršnjaka u vrtiću menja se njegova dotadašnja rutina, uglavnom mimo njegove volje. Iako postoji izražena potreba za društvom vršnjaka, dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato. Stoga najveći broj dece na polazak u vrtić reaguje otporom – plače, buni se, ispoljava anksioznost ili čak bes. Potrebno je vreme da shvate da je vrtić bezbedno mesto i da će se roditelji vratiti kroz neko vreme.
Dominantan je strah od odvajanja (tzv.separaciona anksioznost) i osećanje napuštenosti. Za roditelje je važno da znaju da je izvesna doza straha od odvajanja uobičajena, jer je vezanost za porodicu na ranom uzrastu razvojno uslovljena. Proces adaptacije je individualan i zavisi od brojnih činilaca- osobina deteta, uzrasta, zdravstvenog stanja, porodičnog okruženja, opšteg stava roditelja prema vrtiću itd. Većina mališana se na vrtić adaptira relativno brzo, u periodu od svega nekoliko do mesec dana. Tokom ovog perioda roditelji mogu očekivati izraženiju uznemirenost, plač, odbijanje hrane, odbijanje spavanja ili poremećen san, agresivno ponašanje ili, pak, povlačenje u sebe, regresivna ponašanja (sisanje prsta, umokravanje, odbijanje deteta da uradi ono što je do tada moglo isl.), kao i preterano vezivanje za članove porodice. Sve ovo je uobičajeno tokom perioda adaptacije, prolazi spontano ili uz adekvatnu podršku.
Teška adaptacija se obično vrlo retko sreće u praksi. Odnosi se na decu kod koje se mogu sresti uporne i dugotrajne reakcije i poremećaji u ponašanju pri dolasku u kolektiv koji traju i po nekoliko meseci. Kod ove dece je prisutno više nepovoljnih činioca koji produžavaju period adaptacije, kao što su česta izostajanja iz kolektiva usled bolesti ili nekog drugog razloga, nepovoljni porodični uslovi, negativan stav roditelja prema kolektivu i sl.
Adaptacija na vrtić ne mora biti stresna. Radi brže i uspešnije adaptacije, roditelji mogu da pokušaju nešto od sledećeg:
- odlazak u vrtić predstavite kao vreme ispunjeno zabavom, druženjem i učenjem na poseban,
kreativan način. Tako će dete sa uživanjem prihvatiti ovo novo iskustvo. - pokažite da ste ponosni na svog mališana što je dovoljno velik da se odvoji od vas
- kod kuće govorite pozitivno o vrtiću i ponekad do njega prošetajte sa detetom da upozna
prostor i okruženje, ne treba zastrašivati dete odlaskom u vrtić - prethodno se raspitatajte o ritmu aktivnosti u vrtiću i postepeno sa njima uskladite i ritam
kućnih aktivnosti (spavanje, boravak na otvorenom, obroke) - razgovarajte sa detetom o odvajanju, pripremite zajedno sve što je potrebno za boravak u
vrtiću (rančić, patofne, odeću koju će obući za vrtić) - korisno je da, ukoliko je moguće, planirate boravak da detetom u grupi tokom faze
adaptacije - dopustite detetu da ponese svoju omiljenu igračku u vrtić (tzv.prelazni objekat); uloga ove
igračke je da pruži utehu i ohrabrenje, ona je nešto (možda čak i jedino) poznato u novom
okruženju - razgovarajte sa detetom o drugoj deci, o igračkama, o vaspitačicama, pričajte o sadržajima
koje vrtić pruža - rastanke u vrtiću učinite kratkim; pozdravite se smireno, nežno, strpljivo, bez previše
objašnjavanja i odugovlačenja. Korisno je imati zajednički ritual ili pozdravni gest
(mahanje, poljubac isl.) - ne bežati od deteta, već se uvek pozdraviti i reći kada ćete se vratiti (pošto deci vremenske
odrednice na znače mnogo, vezati se za događaje koji su detetu razumljivi-posle ručka,
posle spavanja isl.). - ne vraćajte se po dete u slučaju da je veoma uznemireno. Time se šalje poruka-ako dovoljno
dugo i glasno plačeš, ja ću se IPAK vratiti i nećeš ostati u vrtiću. Pritom, druga deca se
dovode u stanje zbunjenosti-ti si se vratio, a mojih roditelja još uvek nema. Epilogverovatno lančana reakcija plača cele grupe dece. - ne pretite detetu vrtićem: „U vrtiću ćeš morati da slušaš!”, „Videćeš ti, u vrtiću ćeš morati
sve da pojedeš!” - određeni nivo separacione anksioznosti kod dece je uobičajen. Objasnite detetu da je to
normalno. Nemojte govoriti ‘Nemaš čega da se plašiš, to nije strašno’. Detetu TO jeste
strašno, šta god “to“ bilo, i to je važno, važno je kako se dete oseća. Možete reći detetu
“Razumem da si zabrinut/uplašen/tužan/ljut, i to je ok. Obećavam ti da ću doći posle posla
po tebe, u 4 sata ću biti tu’’. - pričajte mirnim glasom i dajte primer kako mogu razgovarati sami sa sobom u tim
situacijama (pogodno za stariju decu). “ Hajde da duboko udahnemo. Znam da se plašiš
sada. To je normalno. Hajde da pogledamo okolo. Da li ovde postoji nešto strašno? Da li ti
nešto izgleda opasno? Ja vidim tvoju vaspitačicu koju smo upoznali i koja je fina. Vidim
tvoje drugare koji se igraju. Želiš li da im se pridružiš? Možeš li mi pokazati šta te ovde
plaši? Hajde da se pozdravimo, a ja stižem u 4, čim završim sa poslom.’ - odgovorite detetu na sva pitanja u vezi sa vrtićem-ko će ga dovesti, ko će doći po njega.
Obezbedite predvidivost, jer će to detetu uliti sigurnost.
POLAZAK U VRTIĆ JE PROMENA I ZA RODITELJE
Većina roditelja ima dvojni, ambivalentni stav prema vrtiću. Uzbuđeni su, jer je to nova faza u razvoju deteta, ali i cele porodice. Mališan je dovoljno veliki da je stasao za vršnjačku grupu u vrtiću, porodica raste. Istovremeno, javlja se i uznemirenost i briga kako će se dete snaći u vrtiću, kako će reagovati na drugu decu, a i ona na njega, da li će plakati, da li će jesti, kakve će biti
vaspitačice…
Važno je da roditelji osveste stav uznemiren roditelj=uznemireno dete. Polazak u vrtić treba tretirati kao novu, ali normalnu fazu u razvoju deteta. Ne treba pokazati preteranu
uznemirenost, strah, ni tugu. Odvajanje može da bude bolno i nelagodno, ali je nelagoda pratilac svih promena, jer zahteva promenu ponašanja i prilagođavanje. U zavisnosti od načina razmišljanja, roditelji mogu iskusiti i bes i samookrivljavanje (‘Možda ipak nismo trebali, mogao je još ostati kod kuće, da se ne maltretira tamo sa ostalima…ko zna kako će mu tamo biti, kako ih tamo čuvaju…’’), mogu osetiti tugu (‘Naša beba je porasla i mi joj više nismo potrebni’), intenzivnu uznemirenost (‘Ne
znam kako ću podneti da se ne vidimo satima… šta ako bude plakala, a mene nema da je utešim..’) itd. Ova faza može da se posmatra i ako izazov, da porodica sagleda da li je dete dovoljno spremno za vrtić, kako da mu se pruži valjana podrška, kako da se svi članove izbore sa uznemirenošću koju osećaju isl. Stoga treba zauzeti racionalan stav, suočiti se sa promenom, prihvatiti je kao trenutno neprijatnu, ali dugoročno isplativu sa aspekta dobrobiti deteta, jer je vrtić od ogromne važnosti za
socio-emocionalni razvoj deteta
KADA POTRAŽITI POMOĆ?
Ukoliko je otpor prema vrtiću i adaptaciji previše izražen, dugo traje, ukoliko postoji nesklad između jačine reakcije i okolnosti koji ga izazivaju, a posebno ukoliko se bitno remeti kvalitet života deteta, pa i cele porodice, korisno je obratiti se za pomoć psihologu. Pomoću metoda i tehnika prilagođenih uzrastu deteta, kroz interaktivni i kreativan pristup se dolazi do načina koji
će detetu pomoći da prevaziđe uznemirenost, otpor prema vrtiću , olakša proces adaptacije i poboljša svoje funkcionisanje.
Ivana Milanović-Tomašević
Dipl.psiholog i licencirani medijator
