Patriota po profesiji. Od Kosova do Martinaca

Od strane Ozon
1 komentar

Imam PTSP, držim se dobro. Na sedeljkama, žurkama, kada krenu teme onda se rasplačem, to je u meni, ne sećanje, to je stvarnost, moja. Plašio sam se da neću imati porodicu, da ništa neće ostati od mene.

Srđan, po nadimku Vidra, je bio vojnik  JNA koji je 1992. godine bio u koloni koja je napuštala Makedoniju. Imao je tada 19. godina. Deceniju nakon toga nije znao na čega život prolazi, živeo je svuda, doživeo je mnoge loše situacije, tada nije razmišljao, preživeo je…

Za Vidru, danas nastanjenog u Martincima, proganjanje je počelo pre Kosova, prvo je kao vojnik proteran iz Makedonije, bez misli o tome šta ga čeka, iznenađen već tada, ponašanjem ljudi, situacijom, nevericom…

1991 na 92. godinu otišao sam u vojsku. Odslužio sam vojni rok. Tada se svašta govorilo, bio sam previše mlad,  JNA se pretvorila u agresora, iako se zvanično govorilo da „Srbija nije u ratu“. Vojska je prestala da postoji i mi, tada vojnici krenuli smo za Srbiju, priča Srđan, koji je tada imao nadimak Vidra.

Srđan – Vidra, je nakon vojske, ponovo postao vojnik. Sa 19 godina postaje vojnik Srpske dobrovoljačke garde. Tada uveliko bukte ratovi i na teritoriji Hrvatske i Bosne, a Srpska dobrovoljačka garda je tada za njega bila logičan izbor.

Pre izbora 1993 godine sam bio u gardi –  „Srpska dobrovoljačka garda“ Željka Ražnatovića Arkana. Za vreme Svetog Nikole 1993. Godine,  sećam se inflacije koja je u to vreme bila teška, u tom period sam ušao u gardu,  nisam imao nikakav čin, bio sam tamo dva meseca. Išli smo po Bosni, moj zadatak je bio, patroliranje po zabačenima selima a cilj je bio zaštita Srba tokom rata u BiH. Nikada nisam bio za rat, ali sam veliki patriota, gde je trebala pomoć, išao sam, bio sam  na raspolaganju za sve što je bilo potrebno. Tih nekoliko meseci pomagalo se i Srbima i Bošnjacima, svim verama, ti ljudi su živeli zajedno. Tek kasnije je došlo do podela. U Bosni je na početku rata bila potrebna pomoć svima. Bio sam mlad,  branili smo sela u Bosni, obilazili sela, hapsili one koji su pravii probleme. 

Srđan se posle nekoliko meseci iz Bosne vratio ponovo na Kosovo, dobio je posao u obezbeđenju.

Tu sam jedan period, imao, da tako kažem, možda normalan život. Radio sam dole na Kosovu obezbeđenje, tad je dolazila Ceca, Lepa Lukić, Oliver Mandić…  bili smo u hotelu u Prištini, obezbeđivao sam poznate isto kao što se sada radi, za platu. Dnevnica je tada bila 20 maraka.

Oružani sukobi su na Kosmetu počeli marta 1998. godine pa i ranije, tako da po zvaničnim državnim informacijama od tada pa do kraja rata 1999. godine, poginulo je ukupno 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije, policije i ostalih snaga bezbednosti na celoj teritoriji tadašnje SRJ.

Do rata 1999. godine na Kosovu, živeli su, jedni pored drugih, Albanci i Srbi. Posle rata, svi Srbi su izbegli, u Smederevo, Kraljevo, Kragujevac… gde je ko imao nekog ili mogao da sklepa neki krov nad glavom.

Završio sam poljoprivrednu školu i završio sam i za pekara, nadao sam se da ću se vratiti jer su nam rekli da posle rata radimo u civilu. Posle sam se vratio na Kosovo u rodni grad Gnjilane, 93-94 godine bilo je lepo. Zanimalo me je to sve, bavio sam se sportom, nisam ništa razmišljao osim da je u pitanju Srbija, da je branim i da idem, sve za Srbiju.

Kad se pomenu krvave bitke na Kosovu, prva asocijacija su mladi vojnici , uzrasta od 18 do 22 godine, borili su se na prvim borbenim linijama čuvavši našu zemlju od deset puta većeg broja pripadnika takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Jedan od njih je bio i Srđan, sada iz Martinaca.

Pre rata sam bio fizikalac, 1998. godine sam se vratio, išlo se na vojne vežbe, rat me zatekao 99 godine i bombardovanje pa sam se vratio dole, morao sam.  Na Kosovu su mi ostali otac, majka, brat, sestre su se udale, ceo rat sam bio tamo. Tokom rata dešavalo se svašta, radio sam kao oficir vojne policije, bili smo svuda smešteni, od zgrada svakojakih do zgrada auto servisa, imali smo vozila i išli na terene, hapsili. Albanci su po selima pucali na ljude, kidnapovali ih, spašavao sam. I dan danas oplakujem rođake prijatelje… moj zet nikada nije nađen,  ni danas ne znam kako je on skončao. Ostao sam bez rođenog ujaka, njega su ubili… Bilo je strašnih situacija tokom sukoba na Kosovu, nekih ne želim ni da se sećam. Spašavao sam i Albance od naših Srba, hapsili smo i privodili, neke ljude sam i poznavao, stavljao sam ih u taksi, da odu i da žive svoje živote. Video sam i doživeo razne stvari, najgore mi je bilo kada sam vozio vojnika porodicama, oni ne znaju da je on mrtav.  

Najveća i jedina nagrada ovog, tada mladog borca je što su– preživeli. Srđan je živi svedok pakla koji su prošli ne samo mladi momci koji su se borili, već i mnoge porodice koje sun a žalost odavno razbacane svuda po Svetu.

Svi smo znali u kakvoj se situaciji nalazimo, i da nema nazad, samo napred. Menes u zvali Vidra, bio sam oficir vojne policije na Kosovu.  U svemu  mi Srbi nismo baš najbolje prošli. Sve ono što je vekovima unazad uz tešku muku, bol i tragediju stvarano, sad je izgubljeno nečijom voljom.

I oni  koji su bili spremni život da daju za domovinu, morali su da, bukvalno beže sa Kosova.

Razočarao sam se 99 godine kada su nas oterali sa Kosova, tad je naša vojska i policija otišla s Kosova, ja sam komandovao, bio sam oficir vojne policije, šta da su me uhvatili, izvadili bi mi organe, ko zna šta bi bilo. Otišao sam prvo za Brod pa za Beograd, išao sam autobusom. Tada sam spavao ispod mosta i na tezgi na pijaci, to je trajalo pet šest dana, hranio sam se samo hlebom, imao sam rodbine i prijatelja ali nisam hteo da molim, imao sam tetku ali nisam hteo da mi iko kaže “ja sam ti pomogao”. Moja porodica je ostala dole, gledao sam gde mogu da radim kao fizikalac, zvao me jedan istražni sudija da radim nešto kod njega, pristajao sam na bilo šta, posle me je zvao brat od tetke i pitao da li bi radio u pekari sa njim. Radio sam tu kao fizikalac, malo po malo sam iznajmio stan, da ne spavam na ulici, da ne budem klošar, bilo mi je bitno da imam krevet, posle nekog vremena sam stvorio neki novac. Nakon teškog vremena bez igde ičeka, nekako smo uspeli, brat I ja da otvorimo pekaru, prostor je bio u zakupu.

Danas Srđan živi u Martincima, ovo je samo delić, sekund, njegove priče, koju ni sam više ne može da priča. Kako kaže, imao je na kraju sreće, upoznao je ljubav svog života i sada je njegov život ovde. Porodica je jedina za koju se drži, čvrsto.

Majka mi je umrla pre 6 godina, otac i brat su mi živi. 2005 sam došao ovde u selo, 2002 upoznajem NJU preko poruka. Slao sam poruke redom, izgubiš se u ratu, u svemu, pa pokušavaš da na bilo koji način komuniciraš, išao sam svuda, radio na bazenima, upoznao sam se sa sadašnjom ženom. Došao sam u Sremsku Mitrovicu, pre toda smo se znali samo preko poruka, vidim nije joj svejedno, možda se boji. , Dao sam joj moja dokumenta i pričali smo do  pola 3 ujutru, vraćao se za Beograd, dolazio… zavoleli smo se. Sada sam ovde, srećan sam I nadam se da nikada vise neću morati da idem bilo gde. Previše sam išao…

Danas mnogi heroji sa Kosova žive na ivici egzistencije, zaboravljeni, prepušteni sebi iako su bili spremni život da daju za svoju otadžbinu.

Ja poštujem Kosovo ali sam duže ovde, volim Kosovo, ponovo bih otišao sutra ako treba da branim ali mi je sve ovde. Srećan sam, imam porodicu. 2001 sam hteo da idem u Legiju stranaca, žena me je odgovorila, trenirao sam ali nisam otišao. Ne izlazim iz zemlje, u Iloku me proveravaju kao kriminalca. Ja znam i makedonski, mržnju ne znam ko je napravio, verovatno Zapad. Od ove države nisam dobio ništa. Veterani nemaju nikakva posebna prava i privilegije. Negde čak ni posao ne mogu da. Zato većina preživelih vojnika jedva sastavlja kraj sa krajem. Neki su bez posla, a nezanemarljiv deo živi u strašno teškim materijalnim uslovima. Jas am imao neku ludu sreću. Imamo susrete veteran, idem, pomažem ali smatram da ne treba da osttanemo zaboravljeni. Mi smo svoje najbolje godine dali za Srbiju.

Možda Vam se svidi i

1 komentar

Sasa 14.07.2022. - 1:07 pm

Veliki pozdrav za Srkija!!!

Komentari su zatvoreni.