Mira Banjac u novembru proslavila 92. rođendan

Od strane Ozon
0 komentar

Proslavljena dramska umetnica i danas uživa veliko poštovanje i ljubav od strane publika.

Od najranijeg detinjstva život joj je zadavao samo teške udarce. Uprskos svemu, nikad nije skinula osmeh sa lica…

Mira Banjac, rođena je 4. novembra 1929. godine u Erdeviku. Otac Teodor bio je oficir američke avijacije. Majka Olga potomak je ugledne sremačke porodice iz Bingule. Brak su „sklopili“ kad je njemu bilo 20, a Olgi 22 godine. Teodor je odrastao u Detroitu i loše je pričao srpski, ona nije znala engleski. Četiri godine kasnije vratio se u Ameriku i Mira više nikad nije videla oca. „Pričalo se da je, dok me majka rađala, pod njenim prozorom svirao orkestar vatrogasnog društva, a šorom je odjekivala bleh-muzika”, ispričala je jednom Mira.

Za Erdevik Miru Banjac vežu lepe uspomene, iako ima i onih manje lepih. Do­ći u Er­de­vik zna­či do­ći sa ra­do­šću, do­ći da se od­mo­riš i opu­stiš. Er­de­vik je ne­što što je stal­no uz me­ne. Ni­je­dan in­ter­vju, ni­jed­na mo­ja mo­no­gra­fi­ja ni­je iza­šla, a da tu ni­je Er­de­vik kao su­šti­na ce­le stva­ri, jer Er­de­vik je­ste su­šti­na jed­ne ce­le stva­ri. Bi­la sam si­ro­ma­šno de­te, sa ne­iz­ve­snom bu­duć­no­šću, bez oca i maj­ke, ali su me­ni po­mo­gli lju­di. Mo­ja uči­te­lji­ca je me­ne upu­ti­la u ovaj ne­iz­ve­sni ži­vot glum­ca i umet­no­sti kao ta­kve, ali sam sa­da za­hval­na što su ti lju­di u jed­nom tre­nut­ku mo­je mla­do­sti, mo­je ne­iz­ve­sno­sti, zna­li ku­da ja tre­ba da kre­nem. Er­de­vik je uvek bio mo­je po­la­zi­šte.

Baka Mire Banjac, po ocu pripadala je prvoj generaciji naših migranata u SAD i, kako je Mira duhovito opisala, bila je ,,hohštaplerka” – tokom prohibicije pravila je viski. Potom se vratila u Erdevik. Mirini ujaci, imućni vinogradari, odlučili su da Olga i Mira nakon Teodorovog povratka u Ameriku ostanu kod njih. Kad je majka Olga otišla u Beograd i zaposlila se prvo u fabrici šećera, potom u Robnoj kući „Sakalarides Kukulidis“, Miru je uzela očeva majka Natalija. ,,Baba je bila dvometrašica, preduzimljiva, često naprasita, neretko paranoična.” Mira majku nije videla četiri godine. ,,Nisam imala majku i oca kad su mi bili najpotrebniji. Odatle je izašla moja rečenica: ‘Da je meni mene’”.

Ona je najranije detinjstvo provela je kod ujaka. Išla je na ,,pudarenje” u fruškogorske vinograde. ,,Čuvali smo vinograd a zapravo se igrali i pravili sebi uspomene za ceo život. Volela sam i naše sremske svinjokolje. Do podne se sve završi, a onda krenu vino i priča. Seoski baroni Minhauzeni posedaju u krug i pričaju ‘lovačke priče’. Po stoti put su preterivali a nama milo… Neke od tih priča ponela sam sa sobom u svet”.

Mira Banjac školovanje je počela u Erdeviku. Pamti da je bila drsko i otvoreno dete. Zabavljala je decu tako što je u kosu stavljala kukuruznu svilu. ,,Moja učiteljica je shvatila da sam talentovana za glumu i uvek mi je davala dobre lektire, terala me je da recitujem”. Pri kraju Drugog svetskog rata u Erdeviku je jedno vreme bila smeštena Prva proleterska brigada, a njen štab nalazio se blizu kuće u kojoj je živela Mira. Na jednoj priredbi je recitovala i kad je brigada pošla na Sremski front, pridružila im se i ona. ,,U brigadi je postojala i Kulturna ekipa čiji članovi su bili glumci Predrag Tasovac i Ljuba Kovačević, muzikolog Dragutin Gostuški. S Prvom proleterskom prešla sam put od Sremskog fronta do Trsta, koji je u to vreme bio naš i gde smo imali veliki koncert”. Po povratku kući nastavila je sa osnovnim obrazovanjem, u jednoj godini završavala je po dva razreda. Kad je raspisan konkurs za Dramski studio u Novom Sadu konkurisala je sa ulogom Katarine iz ,,Oluje” Aleksandra Nikolajeviča Ostrovskog. ,,Spremila sam najdramskiju partiju i to je, naravno, bilo užasno. Tu bi mi bio kraj da profesor Jurij Rakitin, koji je imao osećanje da iz mene nešto može da se izvuče, nije zatražio da izvodim improvizacije. ‘Recimo, dobila si telegram da ti je umro brat’, rekao je, a tu sam ja već suvereno vladala. Igrala sam i poštara. Već je radila moja drskost. Primim telegram, pročitam i počnem da se smejem i kažem: ‘Pa ja nemam brata’. Na taj štos sam primljena u tu školu”.

Mira Banjac na ,,daske koje život znače” prvi put je stala kao članica Kulturne ekipe Prve proleterske brigade. Prvi pravi angažman imala je 1949. u Gradskom pozorištu u Sremskoj Mitrovici. U Srpskom narodnom pozorištu igrala je u dva navrata, od 1951. do 1953. i od 1955. do 1970. godine. U međuvremenu, dve sezone je provela u Narodnom pozorištu Bosanske Krajine u Banjaluci. Na poziv Mire Trailović 1970. prešla je u Atelje 212 gde je 1984. dočekala penziju.
Karijeru u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu počela je kao veštica u komadu „Dugonja, Vidonja, Trbonja“. „Posle te predstave ćerka naše prijateljice dugo nije htela da mi pruži ruku, nije me volela. To isto mi se dogodilo na još jednoj dečjoj predstavi koju je gledala jedna od ćerki Ivice Hajtla, a dao bog bilo ih je pet. Igrala sam mačka. Gledala je probe i na premijeri je pred svima objavila da će se sad pojaviti čika Mira Banjac“. Kad je zaigrala u „Radovanu Trećem“ postala je omiljeni Drug Banjac. Nadimak joj je dao Zoran Radmilović.
„Prvi pravi, s velikom odgovornošću, izlazak na scenu ipak je bila moja diplomska predstava, odnosno dve, u ‘Malograđanima’ Maksima Gorkog igrala sam Polju, a u Molijerovom ‘Tartifu’ Dorinu. I tu sam imala maler. Na sredini su bile ogromne stepenice i moj prvi silazak je bio niz njih. U jako violentnom nastupu Dorina izlazi, a kako sam imala velike štikle, jedna se odlomila na samom početku. Ne prekidajući ulogu, bacila sam jednu cipelu na jednu, drugu na drugu stranu i celu scenu sam odigrala u čarapama.“
Prvu dramsku ulogu imala je u komadu ,,Dom Bernarde Albe“. „Igrala sam onu grbavu Martiriju. To se pamti. Čak sam dobila i neke nagrade. Ali, moja mama je bila nesrećna što igram samo grbave, šantave i ružne, a Žiža Stojanović i Dara Čelenić igraju zavodnice. Rekla mi je: „One sigurno idu kod upravnika pa traže, a ti ćutiš, pa šta ti daju“. U Banjaluci se okušala i u operetama „Tri devojčice“, „Mamzel Nituš“ i „Zemlja smeška“. „Nije to bilo jako slavno, priznajem, ali sam i to radila. Čak sam sa ovim debeljušnim, prečanskim nogicama igrala i balet, u interesu svog pozorišta. Sve su to bile lomljave za sretnija vremena u kojima će mi mnogo šta biti lakše“. Prvu ulogu u Ateljeu 212 ostvarila je 1970. u „Slatkom pravoslavlju“. „To je bila jedna, nažalost, neuspešna predstava, mada dosta neobična. Možda nije bilo vreme za nju. I ja sam se zabrinula… Mislila sam da meni opstanka u Ateljeu nema. Međutim, desilo se nešto divno, publika i kritika su to previdele i častile su me“. Uporedo s karijerom u teatru, ostvarila je i mnogobrojne, uglavnom karakterne uloge na filmu i televiziji. Dobitnica je mnogih značajnih nagrada, od kojih posebno izdvaja dve na Sterijinom pozorju, ,,Vukovu”, ,,Dobričin prsten”, tri Zlatne arene Filmskog festivala u Puli, nagradu ,,Pavle Vuisić” za životno delo. Ovogodišnja je dobitnica Zlatne medalje za zasluge Republike Srbije. Bavila se i režijom („Nedelja u Njujorku“, „Norman Krasna“ u Srpskom narodnom pozorištu, „Vlast“ u Narodnom pozorištu „Ljubiša Jovanović”). Autor je scenarija kratkometražnog filma „Laku noć, Šnjuka“, koji je režirao Želimir Žilnik.

Možda Vam se svidi i

Ostavi komentar