Kale, najpoznatiji poštar u Mitrovici. Nije samo ubacivanje pisama, lepota komuniciranja je glavna stvar

Od strane Ozon
0 komentar

Nikolić Dragan zvani Kale iz Mačvanske Mitrovice najpoznatiji je poštar u našem kraju. Teško da ima nekog koga on nije obradovao penzijom, pismom iz daleka, ili  oraspoložio samo svojim osmehom i pozitivnom energijom koja zrači iz njega.

Kale, kako najviše voli da ga ljudi zovu spojio je svoj posao i svoju veliku strast. Za sebe kaže da je pravi zavisnik od dvotočkaša, da voli život u pokretu, i da mu posao koji radi omogućava upravo to, te da je srećan čovek.

“Da mi plate da ležim deset dana, da mi daju da jedem i pijem šta god poželim, ja mislim da bih već drugi dan poludeo, jer jednostavno to nisam ja”, započinje priču Kale.

Na početku karijere sam se kretao dosta, po celom gradu, posle, nadješ neko svoje “mesto pod suncem”. 

Dostavljač sam, ali osim vožnje bicikla volim i pesmu. Sada radim u Orlovom, bio sam u Dekancu i Jaliji. Iz Mačve sam, ovo mi je lakši reon, imao sam prvo 1400 kuća, ovde nemam ni 1000, završim ranije i idem kući, imam više lufta i vremena da se odmorim. Milovan Stanišić, čovek koji je radio u tom reonu otišao je u penziju, ja sam ga zamenio. Sve radim biciklom, ne može drugačije, poštar mora biti na biciklu, ne pomaže ni motor, samo bicikli. Tokom pandemije radio sam redovno, nije mi bilo teško, ja volim ovaj posao, treba voleti ono što radiš. Ako pada kiša, ja vozim i pevam, ali ne pevam stalno, da ne pomisle ljudi da je poštar lud, ipak često ljudi dovikuju “poštar gde je pesma”.

Bicikli je, nastavlja da priča, počeo svakodnevno da vozi pre više od 25 godina kada je imao zdravstvenih problema.

“Sada već davne 1991. godine imao sam ozbiljnih zdravstvenih problema, nakon nekoliko snimanja glave pojavila se sumnja kod doktora da imam tumor, međutim, na moju sreću, nije bilo to u pitanju, već neko suženje krvnog suda koje mi je proizvodilo neverovatne glavobolje sa kojima sam se borio punih šest meseci. Nigde bez lekova nisam kretao, ali vremenom sam sam postajao sve aktivniji i počeo da uviđam da mi to prija, vožnja bicikla pre svega”, priča Kale.

Posle nekog vremena glavobolje su prestale, a vožnja mu je, priznaje, ušla u krv, sada dva dana ne može da sedi s mirom, kaže hvata ga nervoza i mora da provoza bar “mali” krug od tridesetak kilometara.

“Vožnja bicikla je moj užitak, način na koji se ja relaksiram, jer nikada nisam vozio samo da bih prešao kilometre, nego da uživam u okolini, u prirodi koja je moja glavno odredište uvek, bilo da je to Fruška Gora ili Cer. Dnevno nekada odvozam i po 200 kilometara, laganim tempom, jer kao što sam rekao volim sve da posmatram, vidim nešto lepo, nešto novo, da možda upoznam neke nove ljude, da osetim mirise, prirodu, čist vazduh, kada me volja krenem isto tako stanem, namami me hlad, reka, sednem, fotografišem, odbacim negativnu energiju, svakodnevne probleme, nervozu, udahnem vazduh i upijem sunce, jednostavno spremim sebi vode, malo slaninice, koju krišku hleba, stavim ranac na leđa i krenem”, objašnjava Kale i dodaje da se često desi da i prespava u prirodi.

Na svoje vožnje, pogotovo one duže, Kale mahom ide sam, ali naglašava da mu društvo ni ne treba.

“Ne treba mi ni društvo, samo ja i priroda. Ponekad neko i poželi da krene sa mnom, ali kada kažem gde idem i koliko do tamo otprilike kilometara ima, svi vrlo brzo odustanu. Ja vozim i po najvećem suncu i po kiši, mene ništa ne može zaustaviti ukoliko mi se voza”, priča Kale.

Prema njegovim rečima imao je veliku sreću da se zaposli u Pošti i da bude postavljen da raznosi poštu, tako da je uspeo da posao spoji sa svojom velikom ljubav prema vožnju bicikla.

Kale je mogao preći na šalter, završio je srednju ekonomsku, ali nije  hteo, kaže – ovo volim i ovo mi se dopada. 

“U današnje vreme čudno je to reći, skoro nezamislivo, ali ja svoj posao jako volim, nudili su mi da posle nekoliko godina pređem za šalter, ali sam ja to odbio, ovde vozim bicikli, stalno sam u kontaktu s ljudima, zanimljivo mi je i na biciklu planiram da dočekam i penziju. Koliko uživam u svom poslu mislim da dovoljno govori činjenica da ponekad uhvatim sam sebe da pevam dok radim. Ko me ne zna verujem da misli da sam ili pijan ili lud, ali pošto me većina zna, zna i da nisam ništa od toga, jednostavno volim svoj posao i sa zadovoljstvom ga radim. Posao koji radiš treba voleti, ako ne voliš to što radiš posao ti onda dođe kao jedna vrsta robije. Čoveku za sreću ne treba mnogo, bar ne meni”, dodaje Kale.

Ima mnogo zanimljivih dešavanja, kada radiš ovaj posao, ali bih izdvojio meni jednu od najdražih. Kada sam dobio ovaj deo da radim, kažu mi Cvjeta je opasna. Ja kod Cvjete a ona me dočeka pesmom! Cvjeta je umetnik, ne verujem da mnogo njih zna da je ona profesionalac. Kad Cvjeta pusti glas… ima baš mnogo lepih doživljaja, ne bih sada ni stigao sve da nabrojim.

Do penzije ima još sedam godina – Nije ovaj posao samo ubacivanje pisama, tu je lepota komuniciranja glavna stvar.

You may also like