Život sa autizmom: Potpuna posvećenost i nepodeljena pažnja

Novosadsko Udruženje „Čepom do osmeha” sredinom februara meseca doniralo je tablet računare kao vid asistivne tehnologije trojici dečaka iz Udruženja “Autizam govori srcem”. Jedan od računara dobio je četrnaestogodišnji Vukašin  Đurašinović iz Mačvanske Mitrovice.

Autizam je, prema jednoj od definicija, vrlo složeni poremećaj u razvoju mozga, koji karakteriše slaba ili nikakva socijalna interakcija i komunikacija te ograničeni i ponavljajući obrasci ponašanja.

“Život sa autizmom je izuzetno težak i svaka pomoć je dobrodošla. Zaista sam zahvalna na ovom poklonu, odnosno pravom pomagalu”, rekla je prilikom uručivanja donacije Vukašinova mama Slađana Đurašinović.

Ona je istakla da su deca sa autizmom zaista posebna, da zahtevaju potpunu posvećenost i nepodeljenu  pažnju i da se ona zajedno sa suprugom trudi da Vukašinu obezbedi sve potrebne uslove, ali da je lepo kada neko sa strane pruži bilo kakvu vrstu pomoći.

“Da je lako, moram priznati da nije, ali funkcionišemo nekako, dan za danom guramo napred, gledamo da Vukašinu bude dobro, da njemu olakšamo to njegovo stanje koliko god da je to u našoj moći. Svaki period njegovog života doneo je nove i drugačije poteškoće, prvo je trebalo da se ustanovi tačna dijagnoza, zatim da sve to prihvatimo, da naučimo na pravi način da se sa tim nosimo, da sa tim živimo, kako da se ponašamo i taman kada smo pomislili da je to sada to, da je nešto malo krenulo na bolje, da smo se stabilizovali on je dobio epilepsiju, pa smo se susreli sa čitavim nizom novih problema”, priča Slađana.

Baš u to vreme ona rađa drugog sina, Vukašin dobija brata Uglješu kojeg je tek vremenom počeo prihvatati.

“Po rođenju Uglješe bilo je teško izbalansirati sve obaveze. S jedne strane imam Vukašina koji ne zahteva pažnju samo kada spava, a s druge strane je mala beba, ipak smo nekako uspeli i to da savladamo. Sada njih dvojica funkcionišu lepo, ali nije tako bilo ranije. Vukašin je jedna velika maza i voli da je on u centru dešavanja, pa je u tom smislu ignorisao svog brata nekoliko godina, međutim u poslednje vreme jako ga traži, voli da ga grli, da ga ljubi, da se na neki svoj način igra s njim”, nastavlja Mačvanka.

Vukašin ide u osmi razred Škole za osnovno i srednje obrazovanje „Radivoj Popović“, dok je njegov brat u trećem razredu osnovne škole u Mačvanskoj Mitrovici.

„Kada je Vukašin trebao da krene u prvi razred kod njegovog tate i mene postojala je doza straha, brinuli smo se kako će se uklopiti, da li će biti problema sa drugom decom, međutim i više smo nego zadovoljni njegovim boravkom u školi. Na žalost Vukašin ne priča, ne može da piše, ali je redovan u školi u kojoj sa njima rade stručni ljudi, po programu koji je njima i njihovim stanjima prilagođen“, objašnjava Slađana i dodaje da je on izuzetno društven, da voli drugare, da nema strah od ljudi i da nema potrebe da bude u zatvorenom, te mu upravo zato zimski raspust teško pada.

Okruženje ga je, prema rečima majke, prihvatilo takav kakav jeste. Do sada nije imala problema u tom smislu, deca koja ga okružuju su dobra i pažljiva prema njemu, što joj je izuzetno drago i veruje da su za to „krivi“ upravo roditelji kojima je neizmerno zahvalna.

„Od kada je bio baš mali mi smo ga svuda vodili sa nama, na sve proslave i dešavanja, nismo ga nikada izolovali i mislim da za tim nema potrebe, autizam je stanje i kao takvo je samo po sebi teško, ali ga treba prihvatiti i naučiti živeti sa njim, pa čak i ljude iz okoline malo edukovati, jer ljudi drugačije reaguju kada znaju neke činjenice. Meni je važno da ga je naše okruženje prihvatilo. Vukašin nema neki fizički nedostatak, pa mnogi na prvi pogled ni ne primete da on ima nekih problema, mada sada je u pubertetu, pa je malo nervozniji nego inače“, priča Slađana.

Ona zbog Vukašinovih potreba nažalost nije u mogućnosti da radi, jer kako sama kaže teško je, skoro nemoguće naći nekog ko bi ga čuvao dok je ona na poslu.

„Ja želim da nađem posao, da radim, da finansijski doprinesem našem domaćinstvu i malo olakšam suprugu, ali to je neostvarivo. Na Vukašina je potrebno paziti bez prestanka, jer ako ga ostavimo samog može da napravi problem, da na primer uključi ringle, da upali vodu u kupatilu i slično, on prosto nema svest o opasnosti i mora uvek biti nekome ne očima, baš zato i jeste teško je naći osobu da ga i samo na kratko pripazi, odgovornost je velika čuvati tuđe i zdravo dete, a ne ono sa posebnim potrebama“, objašnjava dalje majka.

Za kraj Slađana kaže da su sa Vukašinovim autizmom naučili da žive, da zna da ih u budućnosti čekaju brojni izazovi, ali da je zajedno sa njegovim tatom i bratom sprema da prebrodi sve prepreke koje budućnost može da nosi.

You May Also Like