Vreme Corone: Kako smo iz Jordana uspeli da stignemo u Srbiju

Od strane Ozon
0 komentar

Veliki broj srpskih državljana ostao je blokiran na aerodromima širom sveta posle obustavljanja letova i zatvaranja aerodroma u Srbiji, ali i u brojnim drugim državama.

Troje zaposlenih u Ozon radiju ostalo je 48 sati zbog korona virusa „zarobljeno“ na dva aerodroma, jedan na Bliskom istoku u Jordanu, odakle su posle skoro 20 sati nenadano došli do “prevoza”, a uz pomoć ljudi iz Srbije i ambasadora Bugarske u toj zemlji i drugi u Turskoj odakle su se nakon više od 20 sati ukrcali u avion i stigli u Beograd 17. marta, tri dana pred potpuno zatvaranje granica u Srbiji.

U Jordanu smo mogli da ostanemo jer smo bili u privatnoj poseti, tada je to bila jedna od opcija, ali dobili smo informaciju da je stanje alarmantno i shvatili da moramo pokušati da se vratimo u Srbiju što pre. Kontaktirali smo Branislava Nedimovića i dobili kratku i jasnu poruku: “Hvatajte avion i dolazite kući”. On je sa nama bio u kontaktu tokom našeg putovanja i tražio solucije kako da izadjemo iz zemlje.

Od nas troje, dve smo novinarke i bilo nam je važno da se nekako vratimo, znale smo da će naš zadatak biti ogroman, jer smo već imale iskustva sa vandrednim situacijama, a naš poziv zahteva angažovanje 00/24 i iskreno, strah od epidemije je bio manji od želje da budemo na zadatku.

Kako je sve počelo?

Redovno smo pratili situaciju u Srbiji, ali i Jordanu kojem smo se zaista jako radovali. Kada smo krenuli na put u Srbiji je bilo dvoje zaraženih virusom korone, a u Jordanu jedan. Nije bilo naznaka da će ceo svet zatvoriti svoje granice, međutim u roku od četiri dana situacija se drastično promenila. 

Broj zaraženih u Srbiji se počeo povećavati i tada smo već shvatili da postoji mogućnost da će naše putovanje trajati kraće.

Jordanske vlasti su 15. marta objavile da za dva dana zatvaraju granice i da niko neće moći ni ući ni izaći iz zemlje. 

Počeli smo da tražimo letove za Srbiju istog trenutka. 

Od 16. marta je bilo skoro nemoguće dobiti mesto u avionu iz Jordana za Srbiju, Budimpeštu ili bilo koji deo Evrope.

Avionske karte su se prodavale, ali po nenormalnim cenama, koje su se kretale od 5.000, pa čak do 18.000 evra za pravce u Evropi, da 18.000 evra.

Bilo je neverovatno gledati cene koje se pred vašim očima višestruko uvećavaju i to u roku od samo nekoliko minuta.

Jedina solucija bila je Doha, glavni grad Katara (cena za tri karte 9.000 evra), ali tada nam stižu informacije iz Srbije da iz te zemlje verovatno nećemo moći dalje prema Evropi.

Ponovo se javljamo Branislavu Nedimoviću koji je pratio sve letove i naše “izvlačenje” iz Jordana. 

On nam predlaže da dođemo nekako do Kipra, jer odatle je moguće da dobijemo pomoć. Srbija nema ni ambasadu ni konzulat u Jordanu i jedina komunikacija moguća je bila telefonski sa Srbijom.

Ljudi kod kojih smo bili pu godtima u Jordanu, pomagali su nam u traženju prevoza ali i novčano.

U jednom trenutku uspevamo da bukiramo tri karte za Kipar i odlazimo na aerodrom.

Tu počinju naše muke!

Posle celog dana agonije na aerdromu u glavnom gradu Jordana, sa bukiranim kartama koje nismo mogli da čekiramo, krenuli smo da molimo policiju da nas pusti i bez čekirane karte.

To nije bilo moguće. Pokušavali smo na šalterima, ubeđivali sa ljudima, molili, ali ništa nije uspevalo.

Sa još troje državljana Srbije koji su takođe pokušavali da se vrate svojim kućama (momci su iz Aranđelovca), tražili smo mogućnost da bilo kako uđemo u zonu letova.

Ponovo pokušavamo da prođemo sa kartama koje nisu čekirane i jordanski policajac donosi odluku da nam pomogne.

Čekira nam negde karte, udara pečat u pasoše, da smo izašli iz Jordana (za ulazak u Jordan potrebna je viza) i mi srećni odlazimo do mesta za ukrcavanje u avion kompanije Ryanair za Kipar.

Tu shvatamo da nismo jedini. Iz nekoliko zemalja Evrope ljudi se pokušavaju ubediti sa aerodromskim osobljem da ih puste u avion. Bilo je vike, plača, molbi, pretnji. Niko od prisutnih ne shvata zašto službenici ne dozvoljavaju ulazak u avion.

Iako su svi putnici imali uredno plaćene avionske karte, nije bilo moguće ući u avion ove kompanije, jer saznajemo Kipar nije dozvoljavao ulazak u zemlju državljanima drugih zemalja. Odluka koja je stupila na snagu u toku prethodne noći.

Avion Ryanair-a odleteo je bez putnika.

Tu nastaje novi problem: nalazimo se na “ničijoj zemlji”, nemamo više vizu za Jordan, a u avion nismo ušli.

Jordanski službenici, na sreću, donose odluku da nam ponovo dozvole ulazak u njihovu zemlju, vrate vize i vrate nas u Jordan. Procedura je trajala nekoliko sati.

Vraćamo se na deo aerodroma odakle ne znamo gde da idemo i šta da uradimo kako bi se ukrcali u bilo koji avion za Evropu.

Ostajemo na aerodromu još neko vreme i donosimo odluku da se vratimo u Aman i ostanemo u ovoj zemlji dok mere ne isteknu, što je prema najavama njihove vlade minimalno dve nedelje.

Do zatvaranja amanskog aerodroma ostalo je još samo nekoliko sati, ali on jue i dalje krcat, bar deo namenjen za odlaske. Na njemu mnogi ostaju uplakani, bez para, bez smeštaja, bez rešenja.

Prevoz do Amana sa aerodroma bilo je skoro nemoguće naći, ali nekako uspevamo i to i odlazimo za Aman. Umorni, razočarani, pomalo besni na sebe i ceo svet.

Ponovo nam stižu informacije da ima neke nade

Rajko je tokom našeg višesatnog obilaska aerodroma upoznao putnike iz Bugarske. Oni za razliku od Srbije imaju svoju ambasadu u Jordanu. Upoznali smo i njihovog abasadora koji je obišao tri državljanke koje su bile zaglavljene sa ostalim putnicima na aerodromu i našao načina da one odu za svoju zemlju. Njima su uplaćene avionske karte za Dubai, gde su provele dva dana, a nakon toga su stigle u Bugarsku.

Na našu veliku sreću, nisu nas zaboravile, pa javljaju Rajku da je njihov ambasador pronašao tri mesta za nas u avionu Fly Jordan preko privatne agencije i da imamo samo prilično malo vremena (okvirno oko 2,5 sata da nađemo agenciju, kupimo karte, odemo na aerodrom koji je smešten van grada, da se čekiramo, ukrcamo). Karte su do Istanbula. Turska još nije zatvorila granice.

Nemamo dovoljno novca, ne znamo kako da dođemo do agencije za tako kratko vreme, izgubljeni i bez nade da možemo stići opet dobijamo podršku od ljudi kod kojih smo bili u gostima u Jordanu.

Inicijativu preuzima naš domaćin. Zove taksi, zove ljude koje poznaje u Amanu, plaća nam taksi, avionske karte za Istanbul, prevodi sve usput, ubacuje nas u taksi za aerodrom gde odlazimo samo sa nadom, jer nam karte nisu stigle – u agenciji obećali da će nam ih poslati preko whatsapp-a.

Naš domaćin sa nama odlazi do aerodroma, sve je odradio, ali da li prolazimo, muči nas to pitanje.

Na šalteru Fly Jordan dobijamo karte, ali i dalje ne verujemo da ćemo ući u avion. Poučeni iskustvom do tada.

Ipak, ulazimo u avin i polećemo!

Stižemo u Istanbul!

Kada smo sleteli na aerodrom u Istanbulu počinje da nam zvoni telefon.

Pozivi sa svih strana, jer nekoliko sati nismo bili u dometu.

Stižu poruke: “Da li je sve u redu? Gde ste? Ako ste uspeli javite se ambasadorki Srbije u Turskoj… “. Mnogo propuštenih poziva od ambasadorke, Marka i Baneta.

Prvo smo njih pozvali i dobili konačno sve informacije o letovima, koliko imamo vremena da stignemo u Srbiju, o hotelskom smeštaju i ostalim za nas bitnim stvarima.

Preplašeni, umorni i bez poverenja, jer gledamo u monitor koji otkazuje jedan po jedan let odlučujemo da ostanemo na aerodromu još 12 sati kako bi bili sigurni da ćemo ispratiti sve promene vezane za letove.

Još jedna neprespavana noć na arodromu, ovog puta u Istanbulu. Aerodrom je bio gotovo prazan i bilo je samblasno videti ga u takvom izdanju, a znamo kako je tamo inače, jer smo već ranije dolazile u ovaj grad.

Dočekali smo jutro u ušli u avion za Beograd

Avionske karte je ponovo kupio naš domaćin iz Jordana, jer su one na šalteru u Istanbulu iznosile preko osamstotina evra, a kupovinom putem interneta oko 400 evra manje.

Konačno se ukrcavamo u avion za Beograd i posle dva sata slećemo.

Za Jordan smo krenuli automobilom za Budimpeštu, zatim iz Budimpešte avionom za Aman. Sleteli smo u Beograd, tako da nam je automobil ostao u Budimpešti.

Još uvek je tamo…

 Sa puta iz Jordana pravo u karantin

Svi koji su ušli u državu, pa i mi dobili su uputstvo da ne izlazimo iz kuća u naredne dve nedelje i da smanjimo kontakte sa svim ukućanima. Odnosno da smo stavljeni u samoizolaciju. Nije bilo moguće izaći sa aerodroma bez popunjavanja određenog upitnika i razgovora sa sanitarnim inspektorom. Odmah po povratku u Mitrovicu javili smo se u Zavod za javno zdravlje i od tada smo u kućnoj izolaciji.

Da karantin ne mora da bude toliko loš, pisaćemo neki drugi put.

Rajko, Danka i Dijana

You may also like