LEKARI, JUNACI: Radimo profesionalno svoj posao, ali NE MOŽEMO DA SE NE POTRESEMO. “Najveći čovekov strah je, STRAH OD GUBITKA VAZDUHA”

Sremska Mitrovica – Za sebe i svoje kolege anesteziolog u Kovid bolnici u Sremskoj Mitrovici dr Nataša Sekulović kaže da se ne osećaju kao heroji, ali pored činjenice da od početka epidemije korona vrusa nisu imali odmora, da su im smene duge i po 12 sati, da rade u punoj opremi na visokim temperaturama, da su oslonac i podrška svojim pacijentima zaista ne postoji drugi i bolji naziv koji bi im mogli dodeliti do HEROJI.

Svaki dan, ona i njene kolege vode bitke za živote svojih pacijenata, emocije je teško, skoro pa nemoguće suzbiti, isključiti. Briga je konstantna, kako za njih, tako i za sopstveno, ali i zdravlje svojih porodica, ipak odmora nema, nema čak ni vremena da se o njemu razmišlja.

Doktorka Nataša Sekulović

Svaki oporavljen pacijent je jedna dobijena bitka, vetar u leđa i snaga za dalje, za neke nove, međutim ima i onih izgubljenih.

“Mi smo doktori, ali pre svega ljudi i jednostavno ne možete, a da se ne potresete, jer oko 40% slučajeva su pacijenti bez komorbiditeta, a koji se guše i uguše se. Nema šanse da se, bez obzira koliko god radili profesionalno svoj posao, ne potresete kada vidite tako nešto i pokušavate da pružite pomoć. S duge strane prevelika je sreća kada nekog uspete da skinete sa mehaničke ventilacije i kada se ta osoba smatra izlečenom, veće satisfakcije u ovom poslu nema, to je ono što nam daje vetar u leđa i kada to kažem govorim ne samo u svoje ime, nego u ime svih mojih kolega, od kojih, moram da napomenem, neki više nisu ni radili kod nas u ustanovi, ali su došli da nam pomognu. Svi smo zajedno u ovome i podjednako nam je svima teško, nama u Kovid bolnici, ali i ostalim kolegama na drugim odeljenjima koji rade po ubrzanim smenama kako bi nas ovde bilo dovoljno. Niko od nas nije išao na godišnji odmor i svi smo umorni, ne umorni, nego preumorni”, priča doktorka Sekulović.

Ona dodaje da su uslovi za rad pod punom opremom, a bez klimatizacije u prvih par nedelja bili nesnosni, ali se ta situacija zahvaljujući donatorima promenila.

 “Imamo klimatizaciju u bolnici, ali do nedavno nismo imali adekvatnu klimatizaciju za ovu novonastalu situaciju, jer bolnica prosto nije napravljena kao ustanova ze lečenje zaraznih bolesti. Da prevaziđemo taj problem pomogli su nam donatori koji su nam obezbedili klimu sa takozvanim split sistemom koja funkcioniše adekvatno. Prvih par nedelja se radilo u nesnosnim uslovima, radnici su davali zadnje atome svoje snage i skoro padali u nesvest u šok sobi, dok se sve nije organizovalo. Jednostavno niko na ovo nije bio spreman, ali svi smo dali i dajemo svoj maksimum i iskreno se nadam da će doći neko zatišje, bar oko polovine septembra da će ljudi moći malo da se odmore, sada o odmoru niko ni ne razmišlja, u takvom smo tempu da nemamo ni vremena za to”, iskrena je doktorka.

Ona kaže da su doktori radili po smenama dugim i po 12 sati, a da su za to vreme izlazili tek na kratko zbog posla oko papirologije ili kako bi menjali zaštitnu opremu.

Doktori u zaštitnoj opremi

Ono što nju, kao i ostale njene kolege dodatno opterećuje jeste briga za najbliže i činjenica da koronavirus ih “prati” u stopu i da o njemu razmišljaju i van posla.

“Moj suprug je na specijalizaciji za infektivne bolesti, što znači da je i on kao i ja u crvenoj zoni, deca su nam jako mala, što je s jedne strane dobro jer nisu svesni cele situacije, ali ono što nas opterećuje i brine su naši roditelji, koji s druge strane decu treba da pričuvaju. Mi trebamo njihovu pomoć, a istovremeno ih ugrožavamo i to ne samo moj muž i ja, skoro svi unutra su roditelji i u istoj ili sličnoj situaciji, i o tome često pričamo između sebe. Briga da li ćemo zaraziti roditelje koji su najugroženija grupa je konstantna. Nažalost, bilo je kolega čiji roditelji na raspiratoru, tako da je to nama najpotresnij deo naših ličnih priča, ali šta da radimo kada drugog rešenja nema”, nastavlja doktorka Sekulović.

Ona kaže da je zajedno sa kolegama poverenje i dobar odnos sa pacijentima izgradila i pored zaštitne opreme i maski iza kojih se ne može videte osmeh, ohrabrujući ili utešni izraz lica.

“Naši pacijenti, oni koji se skidaju sa repiratora ili su na kiseoniku, uvek znaju ko je kod njih u sobu ušao, obraduju se, mašu nam i zaista osećamo veliku zahvalnost sa njihove strane i poverenje u ono što radimo i to je još jedna stvar koja nas podiže i daje snagu, to je istina i drago mi je što je tako”, kaže ona.

Za pacijente doktorka Sekulović ističe da su uzuzetno uplašeni.

“Imam dosta radnog staža i mogu da kažem da u svojoj dosadašnjoj karijeri nisam videla nikada toliko uplašene ljude. Bilo je pacijenata i teških saobraćajnih nesreća i povreda, teških bolesti, ali ovi pacijenti su do sada najuplašeniji. Najveći čovekov strah je strah od gubitka vazduha, bol može da se istrpi, a gubitak vazduha ne može, jer se zna šta ide dalje”, kaže doktorka.

Ona ističe da sa ovim stanjem sa epidemijom virusa korona ni jedno drugo stanje ne može da se poredi.

“Imali smo epidemije gripa više puta i svinjskog i ptičijeg, ali ništa slično ovome. Priče da virus ne ne postoji su čista gliupost, jer ovakvu epidemiju sa ovolikim brojem pacijenata sa upalom pluća, akutnom respiratornom insuficijencijom zbog čega oni završavaju na mehaničkoj ventilaciji nikada nismo imali, verovatno još od španske groznice”, ističe doktorka.

Sa brigom, ali hrabro ispunjavajući Hipokratovu zakletvu dr Nataša Sekulović i sve kolege iz Kovid bolnice, Opšte bolnice u Sremskoj Mitrovici iz dana u dan se bore za živote, za zdravlje i povratak kući svih svojih pacijenata. U ratu protiv epidemije virusa korona oni su na prvoj liniji odbrane i nisu ništa manje nego HEROJI!

You May Also Like

2 thoughts on “LEKARI, JUNACI: Radimo profesionalno svoj posao, ali NE MOŽEMO DA SE NE POTRESEMO. “Najveći čovekov strah je, STRAH OD GUBITKA VAZDUHA”

  1. Svaka ljudska sudbina pogodi u srce ove hrabre i odlucne da ne posustaju,ljude,lekare.Dajmo im nesebicnu podrsku i ne razmisljajmo o nemogucstvu odlaska na more,o visokim temperaturama i ujedima komaraca,ili neredivnim platama.Pa ovi ljudi su zasluzili da umesto nas svih budu sada na plazama sa svojom decom,a eto,Natasa kaze da ni ne razmislja sada o tome.A njihova deca bi zelela mamu i tatu uz sebe.Heroji,i vise od toga! Da ih ne zaboravimo kad sve ovo prodje.

  2. Svaka čast lekarima,ali u svakom žitu ima kukolja.Od prošle nedelje Kovid ambulanta nije preseljena iz Zdravstvene VII na bolnički prijem kako je rečeno.Zapravo respiratorna ambulanta i kovid centar su stopljeni u jedno,tako da se sada čeka duplo više vremena.U redovima su ljudi sa visokom temperaturom,upalom pluća itd.Za snimanje pluća i dobijanje izveštaja lekara sam 23.07. čekao punih šest sati i to sa upalom pluća.Prvo je medicinski tehničar rekao da strogo vodimo računa o redosledu,da bi zatim lekarka nakon mog pitanja zašto se ne proziva po redosledu odgovorila da se proziva po prioritetu.Znači taj dan sa upalom oba plućna krila ja sam bio pacijent najmanjeg prioriteta.

Comments are closed.