U crkvi Svetog Nikolaja u Mačvanskoj Mitrovici krajem septembra meseca održan je parastos za Nikolu Markovića, od mnogih zaboravljenog ktitora ovog hrama. Tom prilikom obeleženo je 140 godina od njegovog rođenja, ali i 75 godina od upokojenja Mačvanina koji je svojim meštanima iza sebe ostavio svetinju.
Nikola Marković je bio redak zadužbinar na ovim prostorima i možda, prema rečima sveštenika hrama Dragiše Stefanovića, poslednji u tom vremenu kada prestaje zadužbinarstvo kod Srba.
„U minulih sedamdeset, pa i više godina vrlo je malo zadužbinarskih plodova na ovim prostorima, ne samo u Mačvi i Srbiji, nego i širom cele nekadašnje Jugoslavije. Rukovođeni mišlju da ne treba zaboraviti one koji su minuli i koji su iza sebe ostavili traga, Crkvena opština Mačvanska Mitrovica rešila je da Nikoli Markoviću posveti u ovoj godini bar nekoliko molitvenih trenutaka i da obeleži jubileje vezane za njega, njegovu godinu rođenja i smrti“, priča Stefanović.
Nikola Marković rođen je 1879. godine u Mačvanskoj Mitrovici. Bio je stočni trgovac, koji iza sebe nažalost nije ostavio direktno potomstvo.
„Zanimljivo je ispričati za Nikolu da su se pod njegovim oborima nalazila čak tri hrama i to iz trećeg, šestog i devetog veka, a da on nije imao nikakvih saznanja o tome, inače verujem da je znao crkvu bi gradio na tom mestu. Za svetilišta se saznalo tek 1959/1960. godine nakon arheoloških iskopavanja od strane američkih naučnika“, dalje priča sveštenik.
Radovi na izgradnji hrama startovali su 1937. godine, a završeni su već naredne godine. Hram je osveštan 22. maja 1939. godine na dan kada se proslavlja pomen na prenos moštiju Svetog Nikolaja iz Mire u Bari i to rukom tadašnjeg vladike šabačkog Simeona Stankovića.
Praksa u Mačvi je da ukoliko hram slavi jednu slavu, tu istu i mesto preslavlja, ali u Maloj Mitrovici to nije bio slučaj. Varošica je godinama proslavljala Svetog Ambrozija Milanskog, zaštitnik pčelara koji je jedno vreme i boravio u Sirmiumu.
„Postoji yanimljiva priča vezana Svetog Ambrozija, naime, na ovim prostorima tokom jednog perioda vladala je kuga, pomor koji je nosio i ljude i stoku. Meštani su zbog toga, 20. decembra 1851. godine izašli na trg, na mestu gde se sada nalazi pešački most i molili. Kako je zabeleženo tog dana više niko nije umro, kuga je stala, tako da su varošani u znak zahvalnosti proslavljali tog sveca. Međutim, kada je ktitor podigao hram on je hteo da ga posveti ocu Nikoli, valjda pošto je i on sam Nikola. Nastupilo je vreme komunizma i nije bilo preslave sve dok ja nisam došao u Mačvansku Mitrovicu 1986. godine i ponovo ustanovio crkvenu slavu. Narod je počeo polako tu slavu da obeležava i jedan deo meštana Mačvanske sada preslavlja Nikolaje“, objašnjava sveštenik.
Nikola Marković je preminuo 1944. godine u Šapcu u izbeglištvu, mukama, patnjama, nemaštini.
„Čini se kao da je česta sudbina onih koji tokom života imaju puno, kraj dočekaju skromno i po malo zaboravljeni od svih. Nikola nije imao svog potomstva, osim pobočnih njegovih potomaka od kojih je jedino živa njegova sinovica, sada osamdesetdvogodišnjakinja, koja nažalost zbog zdravstvenih problema nije mogla da prisustvuje parastosu. Ona je ostala iza Nikole Markovića i baš zato smo želeli da ga se setimo, da skrenemo pažnju ljudima u ovom vremenu kada, čini mi se, nikada više nije se imalo i nikada više se nije žalilo na nemaštinu i bilo nezadovoljno, kada se akumulira i kulminira sebičluk, da su među nama bili oni koji su davali, koji su nas zadužili. Mislim da su ljudi ranije skromnije živeli, ali bili ispunjeniji i zahvalniji. Tragičan je bilans koliko naših ljudi zna bilo šta o ktitoru hrama. Nedavno sam pozvao jednog našeg sugrađanina da dođe na parastos, a on nije znao ni ko je Nikola Marković i to je tužno. Nikola Marković je stao u red Nemanjića koji potok sa kojeg su pili nisu zamutili, nego ga čisog ostavili da i posle njih neko tu vodu pije, a nastavili su pokosovski Srbi, pa kasnije naši zadužbinari Miša Asnastasijević, Sava Tekelija, Sima Igumanov, Nikola Spasić i plejada onih koji su se njima svojim delima pridružili. Svi mi smo po malo sebični i volimo da imamo, ali je veličina čoveka u tome da nešto ostavi iza sebe, onaj ko poriče prošlost i ne seća se svojih zadužbinara, dobrotvora svojih u životu onda on nema ni veliko pravo na budućnost, jer ako se ničega ne sećate, sve vammogu uzeti“, kaže Stefanović.
On danas izražava nadu da će se u budućnosti pojaviti još neki Nikola Marković, i da će zajedno izgraditi parohijski dom.
„Ja 32 godine služim u hramu Svetog Nikolaja i iskreno mislim da nam je potreban parohijski dom, potrebno je da ljudi posle svete liturgije sednu i što kažu naši Mačvani, proture po neku reč, da se malo zbliže. Mi kao crkvena opština nemamo sredstva za tako jedan veliki projekat, naša redova primanja su skromna i mi to svakako ne bi mogli samostalno da izgradimo, ali uzdamo se u Boga i da će ponovo da se pojavi neki Nikola Marković“, završava sveštenik.
