Plaketa zahvalnosti – zasluženo priznanje Jovi Martinoviću

Od strane Ozon
0 komentar

Sredinom oktobra meseca u sremskomitrovačkom hotelu Srem održana je svečana akademija povodom obeležavanja 60 godina igranja rukometa u gradu na Savi. Jedna od centralnih figura na ovoj akademiji bio je Salaščanin Jovan Jova Martinović, nekadašnji profesor fizičkog vaspitanja, čovek koji je najzaslužniji za afirmaciju rukometa u Sremskoj Mitrovici.

Jova, sada osamdesetšestogodišnjak prvi je uveo ne samo rukomet, nego i košarku među mlade, a kao znak da taj deo sportske prošlosti grada nije zaboravljen na akademiji dodeljena mu je plaketa zahvalnosti. Nju mu je uručila upravo jedna od njegovih učenica, sjajna rukometašica Dragana Vićentić Vučenović.

Rođen je 1933. godine u Salašu Noćajskom, završio je gimnaziju, a zatim i Fiskulturnu školu u Zemunu i Višu pedagošku u Novom Sadu. Prosvetom se bavio punih 40 godina.

„Moj stric je bio učitelj u Salašu, moja sestra učiteljica u Šapcu, a ja sam svoju karijeru počeo kao profesor fizičkog vaspitanja davne 1955. godine u Osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“ u Sremskoj Mitrovici. U vreme kada sam ja počinjao svoj prosvetni rad u državi su bujale razne aktivnosti, pa između ostalih i sportska. U školama su se tada đaci bavili mahom gimnastikom, radili na spravama i razne vežbe, a takozvani mali sportovi, rukomet, košarka, odbojka su bili u začetku, njih sam u mitrovačku školu upravo ja uveo, te prve godine rada bio sam jedini sportski pedagog u gradu“, vraća se decenijama u nazad Jova i dodaje da se u to vreme u Mitrovici igrao fudbal, da su postojali atletski, bokserski klub i Kajak klub „Val“.

Nakon oživljavanja Društva za telesno vaspitanje „Partizan“, bivšeg Sokolskog društva Jova kao mlad, stručan kadar počnje tamo da radi kao načelnik sporta i omogućava formiranje rukometne sekcije.

„Tadašnji DTV „Partizan“ je objedinjavao mnogo sportova, između ostalih gimnastiku, atletiku, a sa mojim dolaskom i rukomet, odbojku i košarku. Čitav rad tamo je bio nažalost nekako ograničen, da se tako izrazim divlji, nismo imali previše mogućnosti. Inače radio sam i dalje u „Zmajevoj“ školi pre podne i tu su se formirale prve rukometne ekipe i ženska i muška, a tek onda u „Partizanu“. Moj dan je počinjao rano, a završavao se kasno“, priča Jova i dodaje da nije bio usko vezan za svoju profesiju i sport te da se trudio da učestvuje i u drugim aktivnostima u gradu, a počeo je i da svira gitaru, po kojoj ga i danas mnogi poznaju.

Od 1955. do 1959. godine kako objašnjava igrao se rukomet u Mitrovici, ali nije bilo organizovanih liga. Upravo te godine bio je jedan od osnivača Rukometnog kluba „Partizan“, prvog rukometnog kluba u gradu.

U prosveti je bio sve do 1995. godine, a pored „Zmajeve“ škole predavao je i u tada oglednoj Osnovnoj školi „Boško Palkovljević Pinki“, a sa otvaranjem Osnovne škole „Dobrosav Radosavljević Narod“ prelazi u Mačvansku Mitrovicu, gde je čak u tri mandata vršio dužnost direktora.

„Bio sam jako posvećen radu u školi i ništa mi nije bilo teško, ni jedan moj đak nije ponavljao, nikome nisam dao ukor, sve su to bila moja deca, a ja njima, kako sam se znao šaliti treći roditelj, bilo je važno da su iskreni prema meni i da kod njih vidim trud i rad. Škola u Mačvanskoj nije imala dobre uslove za sport, pravili smo sami terene, kričili šiblje, vadili panjeve bez pomoći tehnike, budacima i ašovima, ali smo odmah formirali rukometne ekipe i godinama je naša škola bila vodeća ne samo u tom sportu, nego i u mnogim drugim i iznedrila je brojne vrhunske sportiste kao što su Dobrivoje Trvić fudbaler, Dragana Vićentić Vučenović i Vesna Bugarski rukometašice, Vesna Vojinović stonoteniserka i da ne nabrajam dalje, ima ih dosta“, nastavlja Jova.

Pored rada u prosveti posvetio se Salaščanin i muzici, pa je takom punih 25 godina svirao gitaru, ona je pored rukometa takođe jedan njegov zaštitni znak.

„Dobijanje ove plakete za mene je neka vrsta satisfakcije, znači mi emotivno jako mnogo, bio sam izuzetno uzbuđen na svečanoj akademiji i prilikom primanja priznanje, jer to je dokaz da sam nešto radio. Fenomen zaborava je vrlo prisutan kod nas, iskren da budem nisam očekivao da će me se setiti. Bilo je to možda pre sigurno više od 20 godina, Rukometni klub „Srem“ je ušao u Drugu saveznu ligu ondašnje Jugoslavije, bilo je to veliki uspeh i veliko slavlje je organizovano tim povodom i to baš u istoj sali kao sada. Tada sam ja u njoj svirao, bio šef orkestra, ne gost, nisu se tada, kao sada, setili ko je zaslužan za razvoj rukometa, sve dok jednog momenta jedan moj đak nije ustao i rekao da sam upravo ja, muzičar koji je uveseljavao rukometaše onaj koji je prvu rukometnu loptu doneo u grad, da sam ja onaj koji je osnovao prvi klub, bio prvi igrač, prvi kapiten, tek tada su me se setili, možda mi je zato ova plaketa sada tako draga, nisam zaboravljen, nije zaboravljeno sve ono što sam uradio za taj sport“, završio je Jova.

Foto: Moon multimedia

You may also like