Sremska Mitrovica – Od malo shvaćenih razloga i male podrške, humano delo može da pruži veliku i bezuslovu podršku svoje porodice, pa i prijatelja koji daju istrajnost u nastavljanju istog. Ovo je priča o jednom mladiću koji svojim trudom pokušava da usreći srpski narod na Кosovu i Metohiji. Ovo je priča o humaniosti Aleksandara Bogičevića.
Poslednjih godina Kosovo i Metohija vodeće su teme u domaćim medijima, podjednako se priča kako o političkoj, tako i o socijalnoj situaciji u južnoj pokrajini Srbije. Priče o ljudima, o tome kako zaista žive i koliko im je potrebna pomoć svih nas zanimala je i Aleksandra, koji je odlučio da se sam uveri u ono o čemu sluša i čita.
Dvadesetttrogodišnji Aleksandar je iz sela Grabovci, opština Ruma, zaposlen u jednoj većoj kompaniji gde je i čuo za humanitarne organizacije koje prikupljaju sredstva za pomoć ljudima na Кosovu i Metohiji. Bez mnogo razmiljanja odlučio je da se u iste uključi.
„Želeo sam da odem tamo i da sam vidim kakva je situacija. Želeo sam da pomognem onoliko koliko je to u mojoj mogućnosti da ljudima koji tamo žive budu obezbeđena osnova sredstva za život i da im pokažem da nisu napušteni, niti zaboravljeni“, počinje Aleksandar.
Prva organizacija koju je mladi Grabovčanin podržao i u čijoj akciji je učestvovao je “Svi za Кosmet”.
„Sakupljala su se sredstva za higijenu, hrana, kao i novčana sredstva i bilo mi je zaista teško, dosta teže nego što sam mislio da će biti, jer nisam naišao na veliku podršku sredine, a da priznam, ni svoje porodice, jer jednostavno oni nisu bili sigurni u šta se upuštam i brinuli su za moju bezbednost. Nisam hteo da odustanem, to nije bila opcija i uspeo sam da prikupim određen broj dobrovoljnih priloga, mahom uz pomoć svojih kolega i moram da pomenem koleginicu Oliveru Marković iz Pećinaca, koja me je najviše uputila u akciju i koja ima isti žar kao i ja, pa me je zaista motivisala i podržala, dajući mi do znanja da nisam jedini u ovome”, priča dalje Aleksandar.
Na Kosovo i Metohiju otputovao je sa kolegom s posla. Osećanja su mu bila pomešana, priznaje on.
“Prvi put kad sam išao na Кosmet, išao sam sa Zoranom Ćirićem iz Udruženja “Svi za Кosmet”. Polazak je bio u večernjim časovima i sećam se da smo granicu prešli u kasnim satima. Bio je mrak, ali sam se trudio da ostanem budan, a sve u želji kako bih što više video. Prvo šta sam primetio i što mi je privuklo pažnju jeste stvar koja se ne viđa svakodnevno u Srbiji, a to su svetla koja su bila upaljena u svakom dvorištu. Svaki objekat je bio osvetljen, sijalo je iznad ulaznih vrata u kuću, ispred šupa, štala, senjaka. Svaka kuća. U autobusu smo dobili uputstva i obaveštenja o pravilima ponašanja. Upozoreni smo da se ne odvajamo iz grupe, da ne ulazimo ni u kakvu raspravu sa policijskom pratnjom koju smo imali. Skrenuta nam je pažnja da su to sve bivši pripadnici OVК i učesnici rata i da niko ne zna kakva je njihova priča koga su izgubili, da li su ranjavani i slično. Nikakva obeležja, majice ili zastave sa srpskim simbolima nisu dozvoljena, nikakva gestikulacija sa stanovništvom, recimo pokazivanje srednjeg prsta kroz prozor, simbol trojsta – spojena tri prsta i slično, a takođe nije nam dozvoljeno da idemo u prodavnice, pekare, trafike. Posebno nam je napomenuto da mi idemo tamo iz humanitarnog razloga kako bi pomogli našim ljudima i da tamo ne pravimo probleme, jer mi ćemo na Kosovu biti samo dva, tri dana i vraćamo se svojim kućama, a da su oni ti koji tamo ostaju da se bore sa svim problemima. Sva ta uputstva svakako su u meni, a verujem i u drugima stvorila jedan osećaj neugodnosti i straha. Ukoliko se budemo pridržavali određenih pravila sve će proći u redu, misao koja mi je prošla kroz glavu u trenutku kada me je umor u potpunosti savladao i kada sam zaspao”, priča Aleksandar.
Oko pet časova ranom zorom on je sa grupom humanitaraca stigao na Gazimestan, mesto na kojem su se susrele turska i srpska vojska još 1389. godine. Put je nastavljen do Obilića u kojem je ostalo samo 4 porodice i crkve Male Gospojine.
“Crkva se nalazi u samom centru mesta, blizu glavnog puta koji je bio prohodan. Tu su nam se prvi put ukrštali pogledi sa Albancima prolaznicima. Osećala se nelagodnost, netrpeljivost, osećaj na koji nisam navikao i koji je teško objasniti. Znali su da smo Srbi, videli pratnju, tablice na autobusu, zagledali nas namrgođeni. Bili smo upečatljivi, i osećam smetnja, baš kao trn u oku i to je ono što mi se urezalo u pamćenje. Kroz prozor autobusa vidim “razbacane” kuće ozidane bez ikakvog reda, zatim zgrade, mahom trospratnice novije gradnje, auto placeve, bezinske pumpe, salone nameštaja i zlatare kojih ima na izobilje”, nastavlja mladi Grabovčanin.
On dodaje da se tokom puta prilično brinuo, jer nigde nije mogao da uhvati signal na mobilnom telefonu i da se javi roditeljima, za koje zna da su bili izuzetno uplašeni zbog njegove odluke da poseti Kosovo i Metohiju.
“Manastri su na mene ostavili poseban utisak, doživljaj u svakom od njih bio je neopisiv, jer svaki je imao svoju priču, svoju dugu istoriju na koju nisam mogao ostati ravnodušan. Bio sam ponosan na sebe, jer sam obišao brojna mesta o kojima sam samo slušao, učio, mesta koja su deo svakog Srbina. Za mene to je velika stvar, čast. Međutim, ono što ću večno pamtiti je gostovanje kod domaćina kod kojeg smo večerali i prespavali. U Orahovcu ugostila nas je višečlana porodica Stolić koju čine muž, žena sa dve ćerke, sinom i unučićima. Bili su veseli, izuzetno gostoprimljivi, dočekali su nas onako kako to pravi Srbi i rade u bilo kojem kraju zemlje, raširenih ruku i otvorenog srca. Do dugo u noć smo pričali, priznali su da žive u konstantnom strahu i da su im najveći problemi nezaposlenost i zdravstvo. Primanja naših ljudi su, kako mi rekoše tom prilikom Stolići, minimalna, njive i imanja su im ili oteta ili opustošena,medijski su odsečeni od sveta. Nije samo fizički, nego i psihički je tamo teško živeti, pa tako na primer oni Srbi koji imaju decu, đake svakog dana se pitaju da li će se ona bezbedno vratiti kućama posle nastave”, priča Aleksandar.
Kući se vraća pun utisaka, preplavljen raznim emocijama, koje kako kaže, reči ne mogu opisati, ali ne samo ono što je osetio, nego i ono što je tamo video. Želju da nastavi putem kojim je krenuo poseta Kosmetu je samo ojačala.
Za učešće u drugoj akciji koju je organizovalo isto udruženje Aleksandar je imao ozbiljniju podršku porodice i prijatelja, a nekoliko njih podstaknuti pričom i utiscima koje je poneo sa sobom, odlučilo se da sa Aleksandrom zajedno krene put Kosova i Metohije.
“Više ljudi se pridružilo i više ih je podržalo akciju, što znači znači da se više pomoći i prikupilo, Kada smo otišli drugi put srce mi je bilo puno, pogotovo kada sam sreo iste ljude sa kojima sam se upoznao tokom moje pređašnje posete i video kako se smeju. Ne mogu da opišem koliko me je dirnuo taj sjaj u njihovim očima i istrajnost u borbi da ostanu tamo, da ostanu u svojim domovima, pod svojim parčetom neba. To je direktno uticalo i na moju istrajnost u ovim poduhvatima“ ističe ponosno i sa osmehom Aleksandar.
Trenutno je u toku i treća za Aleksandra akcija, ovaj put u organizaciji „Ujedinjena Srbija“. Radi se o akciji, projektu koji nosi naziv „Slatki karavan“, u okviru koje se prikupljaju očuvane igračke i slatkiši, kao i novčana sredstva, a praviće se i paketići za naše mališane na Кosovu i Metohiji.
„Za sada je prikupljeno nešto slatkiša i šest vreća igračaka što me čini zadovoljnim, ali tišti me činjenica da u svakoj akciji učestvuju isti ljudi bez priključivanja novih. Da li se to humanost izgubila u ljudima i da li su svi toliko preokupirani svojim životima da ne mogu da pomognu drugima. Možda nas je sve nemaština stisla, krizna su vremena, ali zaista stoji ona da nečije malo, nekome može biti puno. Svim mojim društvenim aktivnostima trudim se da skrenem pažnju na te akcije, o svakoj sam pisao na društvenim mrežama, međutim odjeka nije bilo u onoj meri u kojoj sam očekivao. Ipak, smatram da možemo mnogo bolje i da samo moji prijatelji nisu dovoljni, te da nam treba više podrške jer ima puno dece i porodica kojima je potrebna pomoć, a svakako je zaslužuju“ rekao je za kraj ovaj mladi i ambiciozni momak.
Aleksandar je voljan da se uvek odazove ovakvim organizacijama i akcijama, jer je kako sam ističe, osećaj tokom prikupljanja pomoći, a zatim i uručivanja iste bio neproceljiv, a na neki način ga je ispunio i oplemenio, jer onaj koji daje nikada neće ostati ni gladan, ni siromašan.
Da pomoć pri prikupljanju igračaka i slatkiša za mališane sa Kosova pruži odlučila se i redakcija Ozon media, zajedno sa Ozon radijom. Svi koji žele da doniraju igračke ili slatkiše to mogu učiniti na adresi Svetog Dimitrija 36, lokal 8, svakog radnog dana (hala “Pinki”, službeni ulaz). Sve dalje informacije možete dobiti i putem brojeva telefona 022/610-680 ili 064/93-44-902. HVALA UNAPRED!
