Slikar Mića: Treba znati pročitati dušu

Sremska Mitrovica – Sedamdesetpetogodišnji Marković Milan zvani Mića slikar iz Mačvanske Mitrovice da slika počeo je pre skoro sedam decenija, sa nekih, kako se priseća, četiri ili pet godina.

„Stalno sam se takmičio sa starijim bratom ko će lepšu glavu da nacrta, on ili ja. Svaki put moj crtež bude bolji, ali on to nikako nije hteo da prizna i uvek “odnese pobedu”, pa sam se ja inatio i pokušavao da crtam još lepše, verodostojnije, realnije“, vraća se nekoliko decenija u nazad Mića.
Da ima dara za crtanje vrlo brzo primetio je njegov prvi učitelj u školi u Tabanoviću gde je Milan proveo prve godine svog života, Stanislav Radić.

Na romskom jeziku reče meni moj učitelj Stanislav „Mićo ti ćeš dobro da crtaš”. On je znao da proceni ko je kakav, ko za čega ima dara i kome šta ide od ruke i ko šta može. Vreme je pokazalo da je bio u pravu. Ja sam verovao u njegove reči, jer sam pre svega zavoleo i i crtanje i slikanje”, priča ovaj mačvanski slikar koji svoj talenat nije školovao.

Ljubav prema toj slikarstvu ga je pratila kroz ceo život, ali priznaje Mića u poslednje vreme, što je nekako i normalno sa godinama, nema istu energiju da joj posveti.

Crtao, odnosno slikao i još uvek slika razne stvari, u svemu je znao naći inspiraciju, ali najviše i ranije i sada voli da radi portrete. Izuzetno ceni stvaralaštvo Milića od Mačve, nadrealizam njegov mu je fascinantan, ali sebe pronalazi u portretima.

„Iskreno najviše mi prija i najviše uživam dok slikam portrete i to nekih ljudi koji su zaista značajni, na primer naše velikane kao što su Vuk Karadžić, Nikola Tesla i uglavnom je sve ulje na platnu, a ono što ne volim i što mi najteže pada to je da se odreknem slike. Nikada nisam voleo da ih prodajem, slikao sam mahom za sebe, a poklanjao sam ih samo onim ljudima koji su to kod mene dobro zaslužili. Puno mojih slika je ostalo u Kranju gde sam bio kao vojnik, tu mi je moja dobra ruka na prmer, čudno, ali dosta pomogla, jer kada su tamo čuli da sam slikar prebacili me na drugu lakšu poziciju, pušku čestito nisam ni video. Kao što sport povezuje ljude, muzika ili nešto treće, to je za mene bilo slikarstvo, ono me je povezivalo sa ljudima” kaže Mića.

On dugi niz godina živi i radi u Beču gde je više puta izlagao, međutim njegove slike nikada nisu bile izložene u Mitrovici.

“Izložba nisam imao previše, nije da nisam želeo da s vremena na vreme svoja dela predstavim publici, ali za jednu dobru izložbu moraš imati dosta kvalitetnih slika, jednu priču ispričanu, a i vremena što je meni uvek manjkalo, tako da mi nikada to nije bilo primarno. Slike koje su trebale da dođu do nekog su svakako do tog nekog i stigle, za mene najlepša otišla je u ruke mog nekadašnjeg velikog prijatelja, sada pokojnog novinara Mirka Bate Aksentijevića”, nastavlja dalje Mačvanin.

Slika, prema njegovim rečima, definitivno govori više od 1.000 reči, na platnu onaj koji to um, može prikazati sve emocije, i sreću i tugu, čežnju, strah, patnju, bol, ushićenje, ne samo onog ko je na slici, nego i samog umetnika.

“Ja kada nekog slikam pokušavam da vidim njegovu dušu, da uđem u njegovo biće, da shvatim i prenesem na platno tu neku emociju koja krasi svakog od nas. Treba znati pročitati čoveka, evo na primer Đokovića, on je poslednjih godina izuzetno aktuelan, kada sam njega slikao nacrtao sam ga sa onim njegovim strogim očima, to je za mene kod njega bilo najinteresantnije.
Najbitnije je uhvatiti nečiju suštinu, što nije ni malo lako. Ne mogu da objasnim kako to funkconiše i na koji način ja gledam ljude, ali na mojim slikama su oni uvek takvi kako ih ja lično doživim. Po meni mnogo je lakše nacrtati planinu, reku, prirodu, ali prikazati čovekove osobine na platnu mislim da je malo teži zadatak. Možda grešim, ali to je opet moje mišljenje”, kaže Mića i dodaje da njegova ni jedna slika nije u potpunosti završena, da uvek može da doda bar još jedan potez.

Sada sa skoro 75 godina četkicu u ruke ne uzima tako često kao što je to ranije činio, ali kada je uzme zadovoljstvo i ljubav su podjednako jaki kao kada je bio mlad i u punoj snazi, platno je za njega i dalje jedan od savršenih načina na koji može da iskaže sve što misli i oseća.

You May Also Like