Živojin Đaković iz Radenkovića: Ljubav prema dvotočkašu duga 40 godina

Od strane Ozon
0 komentar

Radenkovac Živojin Đaković, noćni čuvar na Gradskoj pijaci u Sremskoj Mitrovici već skoro četrdeset godina do posla i nazad putuje na svom APN motoru, popularnom apencu. Za sada je prema nekoj njegovoj proceni prešao preko 550.000 hiljada kilometara i ne namerava da se zaustavi.

Njegov dvotočkaš ga nikada do sada nije izneverio, stigao je gde god je zamislio bez obzira na vremenske uslove, bilo sunce ili kiša to mu nije smetalo, niti ga je odvratilo od vožnje.

Sada kada mu se penzija smeši i kada mu motor neće trebati da na njemu ide na posao polako u svojoj glavi kuje planove koje bi destinacije mogao da poseti, jer mu je, kaže, još uvek rano da se od svog prijatelja na dva točka rastane.
“Razmislio sam i sada kada se penzionišem definitivno neću prodati svoj motor, zasigurno će mi koristiti još, imam ja za njega nekih planova”, kaže Živojin koji se u Mačvu iz sela Šljivova kod Krupnja u Rađevini doselio davne 1976. godine.

U Mačvu ga je dovela želja za boljim životom, ta želja ga je naterala da spakuje život u jedan kofer, ostavi suprugu i decu na kratko koliko dok se ne snađe. Na njegovu sreću, a obzirom da je vredan i da se nije libio da radi šta god mu je ponuđeno, Živojin relativno brzo nalazi zaposlenje u Javnom komunalnom preduzeću “Komunalije”.

Tu je obavljao različite poslove, prvo je kosio travu i to ručno, jer u vreme kada je počeo raditi nije bilo trimera kao sada, zatim je čistio ulice metlom, bio je inkasant – delio račune i naplaćivao komunalne usluge od kuće do kuće, da bi svoj radni vek završio kao noćni čuvar na mitrovačkoj gradskoj pijaci.

Popisivao je nove korisnike i naplaćivao račune Živojin punih 28 godina, na posao je tada, baš kao i sada dolazio na svom motoru koji je priseća se spletom okolnosti kupio 1977. godine.

“Davno je to bilo, ali sećanje me i dalje služi. Motor sam kupio od jednog policajca na mitrovačkoj Crvenoj česmi. On je motor kupio da ide na pecanje, ali je iz nekog razloga odlučio da ga proda. Ja nisam bio pri parama, ali je policajcu trebao neki kredit za kućnu tehniku, pa smo se eto tako-nekako uspeli dogovoriti da svako od nas dobije ono što mu je trebalo”, priča Živojin.

On sa ponosom ističe da nikada nije zakasnio na posao i da je što se toga tiče motor bio veran prijatelj, ali kaže da je bilo je situacija u kojima ga je taj isti prijatelj mogao koštati glave.

Jednom se prilikom, priseća se Živojin, našao u “u sendviču” između šlepera i auta koji je preticao, te da nije brzo reagovao i skrenuo u kanal pitanje je da li bi danas bio živ.

“Malo ja slušam motor, malo on mene. Desi se poneki kvar, ali sam i na to spreman i sve što bi mi moglo zatrebati nosim sa sobom. Nisam puno ulagao u njega, tek toliko koliko je “tražio”, a nije “tražio” mnogo”, priča Živojin.
Kada dođe do toga da ne može da vozi svoj motor, Živojin će ga ostaviti u amanet unicima, motor, ali i priče koje ga za dvotočkaša na kojem je za četiri decenije prešao na hiljadei hiljade kilometara vežu.

Foto: S. Đaković

You may also like