Nesebičan čin jednog Ravnjanca

Od strane Ozon
0 komentar

Ravnjanac Tomislav Toma Pavlović jedan je od dobitnika priznanja za doprinos razvoju i popularizaciji sela na nedavno održanoj manifestaciji pod nazivom “Susreti sela Srema i Mačve” u Rivici.

Pavlović je ovo priznanje zaslužio svojim nesebičnim činom kada je pre nekoliko godina crkvenoj opštini poklonio jedan plac u Ravnju kako bi se na njemu izgradila crkva i to mačvansko selo konačno dobilo svoj sveti hram.
Pavlović koji je inače profesor matematike u Prehrambeno hemijskoj i šumarskoj školi kaže da bi se razumeo pravi razlog zbog kojeg je odlučio da se odrekne više od 40 ari placa mora da se vrati u prošlost, u svoje dvadeste godine.

“Da bi se to lepo i pravilno shvatio taj moj poriv moram prvo reći da sam u maju 1988. godine doživeo jednu konverziju u smislu preumljenja, a evo i kako. Do te za mene presudne godine već sam bio završio fakultet i vodio sam buran život, ali negde posle moje 25, 26 godine počeo sam da osećam jednu neopisivu prazninu u sebi, teškoću sa kojom prosto nisam mogao da se nosim. Imao sam utisak da se nalazim na ivici ludila, kao da sam nosio težak teret, sve mi je izgledalo nelogično,obremenjeno, nesuvislo, za najobičnije i logične stvari nisam nalazio rešenje. Sve što ljudi u svakodnevnom životu smatraju za ključeve nekog uspeha i neuspeha, svi ti parametri meni su delovali besmisleno” počinje priču prisećajući se Toma.

To osećanje mučilo ga je skoro dve godine, dolazio je u situaciju da ne može da spava, da jednostavno ne može da se otrgne osećanju nemira u sebi. Mučio je muku koju ni sam nije znao da definiše, a pogotovo ne kako da je savlada i da je se reši. Okolina tu njegovu unutrašnju borbu sa sobom nije mogla da vidi, ali ona je bila iz dana u dan sve veća.

Jednog majskog petka, upravo te 1988. godine sasvim iznenada, nenadano svemu tome došao je kraj.

“U to vreme radio sam u Bosni i pošao sam sa đacima na neki izlet na kojem sam ja doživeo tu konverziju i posle koje ništa više nije bilo isto. Na tom izletu sam shvatio da ljubav koju sam tražio da prepoznam oko sebe u bližnjima i nekim drugim živim stvorenjima možda nije moguće u toj količini i meri prepoznati, nego je moram potražiti negde drugde, u Bogu. Od tog majskog petka počeo sam da živim da tako kažem liturgijski”, priča Toma.

Do tada prema sopstvenom priznanju nije puno toga znao o veri, Gospodu Hristu, jer je navodi rođen u porodici koja je negovala tradicionalni folklor, koja je bila dosta konzervativna, ali pak koja je veru shvatala kao nekakav privezak nacionalnog, privezak identiteta srpskog naroda.
“Sve je to meni bilo mrtvo, suvo, lažno, ali posle tog majskog petka dobilo je tu neku ponoću i ja sam počeo tražiti Boga kroz liturgiju, kroz svoju edukaciju, kroz neke svoje podvige, počeo sam da se obrazujem u verskom smislu i zahvalan sam za taj trenutak u kojem sam našao svoje smirenje i smisao svog života, sebe”, objašnjava Toma.

Edukacija je dovela do toga da je jedno vreme čak i predavao versku nastavu, a počeo je da se bavi i crkvenim besedništvom i pisanjem.

“Nije pitanje koliko će čovek da nauči, može neko znati napamet Stari i Novi zavet, dogmatiku, ali ako čovek svojim ponašanjem, vladanjem, postupcima, poslušnošću ne radi na sebi i svom unutrašnjem preobraženju i upodobljavanju Bogu, onda nema ni pravog znanja. Ja sam zacrtao da prema sebi budem da ne kažem strog i surov, ali prilično je tako u pogledu nekih ugodnosti i smatram da vera i to nešto što živi u meni ima svoj smisao samo ako se pretoči u dela. Znači radi na sebi i pomaži onima kojima možeš”, kaže Ravnjanac.
Upravo zbog takvog načina razmišljanja on je odlučio da pomogne na neki način i svom rodnom selu Ravnju koje je kako kaže vapilo za crkvom.

“Naseljeno mesto bez crkvenog hrama je nekako prazno, jer je crkva mesto gde se nebo spaja sa zemljom, prozor ka nebu, tako da kada sam 2012. godine došao u poziciju da raspoložem nekim imanjem doneo sam odluku da napravim prvi korak i tu zemlju poklonim crkvenoj opštini sa namerom da se na tom mestu izgradi hram “, priča dalje Toma.

U izgradnju se krenulo pomoću “kapa i štanapa”, da bi posle nekog vremena i Grad Sremska Mitrovica na čijem čelu je tada bio Branislav Nedimović uložio određena sredstva. Trenutno radovi na crkvi došli su do krova, odnosno stavljanje objekta pod krov. Nakon toga sledi maltesrisanje, zatim uvođenje struje, ugradnja prozora, vrata, te limarski radovi, postavljanje podovi, krečenje…

“Prošle godine dobio sam priznanje od Vladike Lavrentija za doprinos crkvi, a u Rivici su mi priznanje dodelili ljudi kojima je na srcu srpsko selo, a koji su moj postupak doživeli i prepoznali kao neki angažman na oživljavanju sela. Priznanja kao priznanja mi znače, ali ja to nisam uradio zbog njih i zaista jedva čekam da hram bude završen, jer to će mi biti najveća nagrada”, završio je Toma.

You may also like