Sad se sami javljaju, više nikoga ne jurimo.

Fajnenšel tajms svrstao je Sremsku Mitrovicu među deset gradova u Evropi s najboljim ekonomskim potencijalom. Kad su prošli put dobili sličnu nagradu u Kanu, u Mitrovicu je iz Amerike došao Kuper Standard.

Kako je cela lokalna samouprava nabaždarena da opslužuje “gospodu investitore”. Zašto sam 100 puta odgovarao na 100 istih pitanja. Šta znači dobra priprema, a kako izgleda pravna sigurnost na lokalu.

Treću godinu zaredom engleski časopis FDI, specijalizovano izdanje Fajnenšel tajmsa, uvrstio je Sremsku Mitrovicu među Top 10 evropskih gradova budućnosti po ekonomskom potencijalu.

FDI je najpoznatija svetska publikacija specijalizovana za promociju stranih direktnih investicija koja pruža najažurniji pregled globalnih investicionih aktivnosti i služi kao barometar atraktivnosti gradova i regiona. Sremska Mitrovica je već dva puta do sada dobila FDI nagrade u pojedinim kategorijama (po brzini izdavanja dozvola ili isplativosti ulaganja) i u regionalnim razmerama. Prvi put sada ovaj sremski grad “izmeren” je standardima Evrope i to u najprestižnijoj kategoriji – ekonomskom potencijalu.

Direktna posledica jedne od prethodnih nagrada dodeljenih na Sajmu nekretnina u Kanu bio je dolazak američke kompanije Standard Kuper u Sremsku Mitrovicu i izgradnja fabrike u kojoj radi 550 zaposlenih.

Branislav Nedimović, gradonačelnik Sremske Mitrovice, fasciniran je samo sa te dve činjenice – Evropa i ekonomski potencijal. A o svemu ostalom priča nonšalantno u stilu “jedina mana nas pametnih je što smo neizlečivo pametni”. Polušaljivo ga pitam, kad su već postali pretplatnici na nagrade Fajnenšel tajmsa, da li ih Sremska Mitrovica kupuje il’ zaslužuje, a on kaže: “Ova treća nagrada nama znači za marketing, nas je prepoznao neko ko je ime u svetu ekonomije. Šta ćeš više. Ako je nešto kod nas video Fajnenšel tajms, onda to ima težinu. Nije Fajnenšel tajms neki lokalni list koji može da ti završi posao za 5.000 dinara. I uz to imamo referenc listu kompanija koje su uložile kod nas i iz kojih su zemalja došle, to je veoma važno.

Procedura za učešće je ozbiljna, a najvažniji kriterijumi su koliko ljudi radi na privlačenju stranih investicija, koliko je kompanija privučeno u poslednje vreme, kakav je bonitet tih kompanija, kakva je infrastruktura u industrijskoj zoni, kakve su cene komunalnih usluga, kakve su cene u prodavnicama, turističkim i ugostiteljskim objektima i kakva su iskustva investitora sa lokalnom administracijom. Iznenadio me je taj spisak 10 top gradova – četiri su iz Irske, zatim Monako, pa po jedan iz Nemačke, Velike Britanije i Belgije i iz istočne Evrope Sremska Mitrovica i Žilina iz Slovačke.

unspecified8

Ko je od investitora do sada došao?

Kuper Standard je najvidljiviji, ali ne i najveći. Imamo tri američke kompanije, jedna od njih je Kuper Standard i zapošljava 550 radnika. Kompanija Iton proizvodi elektroinstalacionu opremu i ima 820 zaposlenih, treća kompanija je Luvata. Tu je brodogradilište holandske kompanije Vahali sa 350 zaposlenih, topionica Sirmium stil, valjaonica Metal fer, nemačka firma Eurocajt, mesna industrija Gerlinger-Mitros otvara za neki dan i zaposliće 320 ljudi… U međuvremenu, između dve nagrade dogodila se neobična situacija. Neke kompanije koje su ranije došle u Sremsku Mitrovicu sistemom globalnih preuzimanja postale su deo još većih multinacionalnih kompanija. Italijansku grupu Lames koja proizvodi podizače za autostakla preuzela je japanska kompanija koja je još veći globalni igrač zbog boljeg pozicioniranja u Evropi. Isto se desilo s multinacionalnom kompanijom Luvata koja proizvodi izmenjivače toplote za kamionske hladnjače. I oni su u postupku preuzimanja, i to isključivo zbog srpskog dela, pretpostavljam zbog izvoza u Rusiju i Tursku. Te multinacionalne kompanije do sada nisu bile pozicionirane u Evropi.

Kad se počelo sa dovođenjem investitora?

Taj ciklus počeo je pre 10 godina pripremom industrijskih zona. Ja sam direktno i tim poslovima osam godina kao gradonačelnik, ali sam od 2004. do 2008. radio u lokalnoj administraciji na pripremi industrijskih zona. Mi smo to pripremali 2005-2006. da bismo prvog investitora – kompaniju Iton – doveli 2007.

Kako ste to pripremali?

Prvo smo rešili imovinsko-pravne odnose, dakle imali smo zemljište, onda smo ga snabdeli svom neophodnom komunalnom infrastrukturom i krenuli u marketing. Prvi je došao Iton i onda je nastupila svetska ekonomska kriza i 2009. nije bilo nijednog investitora. Sve ovo što sada imamo počelo je da dolazi od 2010.

Dobra priprema znači pravnu sigurnost. Ja sam u početku mislio da su cena zemljišta i subvencije države ključne za odluku investitora. To uopšte nije tačno, to je možda na petom mestu. Najvažnija stvar je pravna sigurnost, a zatim politička stabilnost. To deluje kao floskula na lokalnom nivou, ali nije.

Šta je pravna sigurnost na lokalnom nivou?

Objasniću na praktičnom primeru. Imao sam pregovore s nemačkom kompanijom MC Bauchemie koja je ovde kupila plac. Pregovori su trajali tri-četiri meseca i oni su, ali bukvalno, 100 puta ponovili jedno te isto pitanje. Ja se na kraju iznerviram i pitam da li oni mene uopšte slušaju ili me provociraju jer sam im 100 puta jedno te isto odgovorio. Onda mi oni kažu da cilj i jeste da vide da li ja svaki put isto odgovorim. Jer, ako isto odgovorim oni stiču sigurnost da kod nas nema proizvoljnosti, da nema okolišanja, nego je činjenica ista svaki put kad je iznesem kao odgovor.

A šta je bilo pitanje?

Više se i ne sećam, neki detalj oko protoka gasa u industrijskoj zoni. Ovo pričam ne zbog toga šta su oni konkretno pitali, nego zbog modela provere funkcionisanja sistema lokalne samouprave.

A u pregovorima sa Itonom imao sam još stresnije iskustvo. Devet meseci su trajali pregovori i oni su u svom pregovaračkom timu sve vreme imali čoveka koji je govorio srpski, a on je progovorio srpski tek kad je sve bilo završeno i kad smo se rukovali. Tog sekunda meni su se noge odsekle, pomislio sam da l’ smo nešto u neformalnom ćaskanju izgovorili što ne bi bilo prikladno. Znam da je jedna opština imala takvu situaciju i da su zbog takvog ćaskanja strani investitori odustali od ulaganja.

Sreća da je to bio prvi projekat, ali od tada sam naučio da nema neformalnih razgovora i da se sve što se izgovori piše i sve je važno.

Ono što mi još radimo, a to investitorima prija, jeste da ih od prvog do poslednjeg trenutka snabdevamo informacijama, bez obzira na to da li pregovori uspeju ili ne. Možda zvuči besmislena ona formula “24/7” koja kaže da smo sve vreme na raspolaganju, ali mi bukvalno njima odgovaramo u najkraćem mogućem roku na sve što nas pitaju. I kad investitori vide da je sve čisto, da su pripremljeni papiri, da nema imovinskih prepreka, da postoje planska dokumenta, onda im je lakše da se odluče. Planska dokumenta su najvažnija stvar u Srbiji za privlačenje investitora, važnija od brzine izdavanja dozvola.

Zašto?

Kad postoje urbanistički planovi onda nema proizvoljnosti i nema tog gradonačelnika koji može da spreči izdavanje bilo koje dozvole. Vrlo često se u Srbiji beži od toga zato što onda postoji prostor za proizvoljnost iz koje se rađa i korupcija. Zato mislim da država mora “ludački” da insistira na donošenju urbanističkih planova.

Kad je počela tranzicija i privatizacija, Sremska Mitrovica je bio grad propale industrije i grad bez perspektive?

Te 2003. godine za četiri meseca 6.000 ljudi ostalo je bez posla. Mi smo 2005. godine imali 13.400 zaposlenih, od toga je 8.500 radilo u javnom sektoru, a 4.900 u privatnom sektoru. Danas imamo 9.000 zaposlenih u privatnom sektoru i oko 7.000 u javnom sektoru.

Šta je bio ključ za promenu?

Nismo se koncentrisali na stare industrijske zone i stare industrije. To je bio pionirski iskorak, hteli smo grinfild investicije u novim industrijskim zonama.

Šta vas je navelo na takvu odluku?

Nismo mogli da rešimo imovinsko-pravne probleme u staroj industrijskoj zoni, bili su van naše moći rešavanja. I onda odlučimo da promenimo i lokacije i način razmišljanja. Opredelimo se za dve lokacije od 40 i 30 hektara, to su bile njive u državnoj svojini. Kad smo se mi obratili tadašnjem Sekretarijatu za zakonodavstvo da prenese svojinu na Grad, oni su bili šokirani i niko nije znao postupak i da li je to uopšte pravno moguće. I onda smo išli korak po korak godinu i po dana, a sledeći korak bilo je prikupljanje dozvola za infrastrukturu industrijskih zona. U lokalnim medijima su objavljivane slike praznih lokacija, uz objašnjenja kako mi pričamo prazne priče i bajke. Niko nije hteo da gleda malo dalje od vrha nosa. Danas te zone imaju sve – put, vodu, kanalizaciju, gas, struju… Napravili smo dve trafostanice, da otvorimo još 100 fabrika. To sam uspeo, da ne verujete, bio sam član UO EPS-a 2005-2006. godine i nije me interesovalo da se “ugrađujem” i “talim” s nekim, ja sam se borio da Mitrovica izgradi dve velike trafo stanice jer sam znao da će to biti važno za budućnost grada i mi sada narednih 50 godina ne moramo uopšte da mislimo o struji.

Gde se i kako Sremska Mitrovica promoviše?

Najvažnija je priča koju investitori prenose od uva do uva. Zatim kontakti ambasada. Ako je američki investitor imao dobro iskustvo u Mitrovici, ambasada onda to prenese investitorima u SAD.

Javljaju li se investitori sami ili ih vučete za rukav?

Sad se sami javljaju, više ne nikoga jurimo. Ranije sam išao po belom svetu, obijao pragove fabrika, samo da me prime da im ja prezentujem, po Nemačkoj, Austriji, Sloveniji, u jednoj kompaniji u Norveškoj završio sam ceo posao i onda mi ih jedan vajni ministar privrede na sastanku “oduva” i kaže da nama ne trebaju strane kompanije jer one prave mali neto suficit. I Norvežani se okrenu i odu. A bilo je sve dogovoreno, više od 400 radnika planirano da rade.

Ima li u Mitrovici investitora sa državnim subvencijama?

Samo Mitros i Kuper Standard. Brodogradilište Vahali je imalo priliku, ali nije iskoristilo nijednu subvenciju, to je njihova odluka. Gospodin Beker iz Vahalija, čije je brodogradilište u Arhemu manje od ovog u Mitrovici, sam je došao kod nas, a pre toga je radio u iznajmljenom brodogradilištu u Beogradu. Nas je izabrao jer smo mu potpuno rešili imovinsko-pravne odnose, sve smo legalizovali, pa i kućicu za kera.

Tako je došao i Gerlinger, rekao je da će sve da kupi kad bude legalno. A Mitros je imao 32.000 kvadrata objekata, a 5.000 kvadrata nije bilo upisano u vlasništvo. To je bilo u julu 2014. i ja sam mu obećao da ću završiti imovinske odnose za dva meseca, na šta mi je on rekao da mi za to treba dve-tri godine. Krajem septembra pozvao sam ga i rekao mu da ima sve uknjiženo i upisano u katastru i da može da dođe ako je još zainteresovan.

Morate da živite za investitore. To deluje kao otrcana fraza, ali neko zaista mora time da se bavi. Kad dođe “gospodin investitor” staju svi drugi poslovi, nema ništa važnije od njega i njemu se posvećuje sva pažnja. Tako funkcioniše cela gradska uprava, trebalo mi je 4-5 godina da to nametnem. Sada svi u gradu razumeju da su investicije najvažnija stvar, to je stvar broj 1.

A kad sve uradite za investitora i ne tražite ništa zauzvrat, to ima smisla. Ali, vrlo često postoje situacije u Srbiji gde u prvi plan isplivaju ružne stvari i investitori, prirodno, pobegnu.

Kupuju li investitori kod vas ili dobijaju zemlju na korišćenje?

Kod nas svi kupuju. Ništa ja nisam dao, sve su kupili i sve su platili. Priče o poklanjanju placeva, to je naša slabost, to nema veze sa životom. Investitoru će više značiti ako mu ja odradim svu logistiku oko dokumentacije. Trošak zemljišta u celoj investiciji je 3-4 odsto i ako smo investitora oslobodili troškova komunalnog opremanja, pa zar i zemlju treba da mu damo za džabe. Koji on onda ima dokaz da je ozbiljan partner. Po meni je neko ozbiljan ako plati zemlju i to odjednom, a ne na rate.

Šta još gleda investitor, osim tih bazičnih uslova?

Te druge stvari ne odlučuju, ali su bitne. Gleda, na primer, ugostiteljske objekte, hotelsku ponudu, to nama sada fali. U Mitrovici svakog dana imamo najmanje 100 stranaca koji poslom dolaze u kompanije. Bukvalno sam juče dogovorio izgradnju jednog hotela u Mitrovici od 40-ak soba, imamo urbanistički plan, poziciju za hotel imamo, zemljište je gradsko i prodaćemo ga i sledeće godine imaćemo hotel.

Ali, mnogi od tih stranaca ostaju duže u Mitrovici i oni iznajmljuju stanove, 30-40 stanova je ili iznajmljeno ili prodato zbog toga. Sada razmišljamo o izgradnji luksuznijeg stambenog naselja za takve ljude.

Investitori gledaju i kako svoju robu mogu brzo da transportuju, niko više ne pravi skladišta i zalihe gotovo robe, svi rade po sistemu “just in time”, najkasnije u roku od 48 sati roba stiže do kupca. Imali smo nedavno baš jednu takvu kriznu situaciju i ozbiljan problem za nekoliko kompanija kad su Hrvati i Mađari blokirali granicu. Ja sam pisao gospodinu Kirbiju i gospodinu Devenportu jer to nije bio samo moj, nego i njihov problem. I obojica su mi odgovorili, što je mene šokiralo. Imali smo živu komunikaciju sa američkom ambasadom oko toga. Mora se biti proaktivan za svaku stvar, moram da znam koja kompanija ima problem koji ja mogu da rešim.

Dakle, Mitrovici se sada otvaraju novi poslovni vidici?

Do sada smo napravili kore za tortu, sad pravimo fil, a jagode i šlag dolaze na kraju.

Nastavićemo mi i dalje da privlačimo nove investitore, upravo pregovaramo sa tri velike kompanije i to nije problem. Ali, sad imamo mnogo ozbiljan problem sa radnom snagom.

Postoji li i kod vas nesklad tržišta radne snage i obrazovne strukture?

Ponovo se vraćamo na iskrenost i pouzdanost onoga što ćete reći investitoru. Matematički, mi imamo 3,5-4.000 nezaposlenih ljudi i investitori misle da je to dovoljan “rezervoar” za recimo njihovu potrebu za 500 ljudi. I onda nastaju problemi. Jedan je kvalifikovanost ljudi, to je najveći problem. Baš sam pričao sa direktorom Hemijske škole i pitao ga je li svestan da će mu za dve godine zatvoriti školu jer ima smerove koji ničemu ne služe. Država mora da napravi reformu obrazovanja, možemo da se pravimo ludi i onda će sve da se raspadne. Nama su potrebni zanati i sistem gde će deca manje ići u školu, a više biti u kompanijama. Ali, ne da bi bili najamna radna snaga sa 14 godina, nego da bi prihvatili radnu etiku i industrijsku filozofiju ponašanja.

A šta je drugi problem?

Spremnost, odnosno nespremnost ljudi da rade u stranim kompanijama zbog radne etike koja kod njih postoji…

Nije valjda da ima ljudi koji su nezaposleni, a neće da rade u stranoj kompaniji?

Naravno da neće. Zato što neće da hodaju između dve žute činije, neće da nose zaštitni šlem, hoće da idu na cigaret pauzu svaki deset minuta, neće da prihvate da se pauza ne računa u radno vreme… Dođu, jedan-dva dana rade, i odu kući.

Može li Grad nešto da preduzme s obzirom na očigledan nedostatak kvalifikovane radne snage?

Pošto ja ne mogu da promenim sistem obrazovanja, ovih dana krećemo s novim projektom i odvojili smo novac u našem budžetu. Mi ćemo subvencionisati kompanije da izaberu i po svojim programima obučavaju ljude tri-četiri meseca za struke koje su im potrebne. Sad to završavam sa dve kompanije, jedna hoće da uzme 20 radnika, a druga 30 ljudi.

To 20-30 ljudi, zvuči li to malo, sitno?

I ja bih da mogu da zaposlim 5.000 ljudi, ali ne može. Nekad sam maštao o 500 i 1.000. Jednom ili dvaput u životu desi se da se nađe investitor za 500 ljudi. Ali 20, 30, 40… to je manja šansa da ta firma pukne.

Mnogi predsednici opština i gradonačelnici po Srbiji kukaju kako su im ruke vezane u privlačenju investitora jer sve zavisi od centralne države?

To nema veze. Lokalne samouprave su nadležne za donošenje urbanističkih planova, one mogu da plate i prenamene zemljište iz poljoprivrednog u građevinsko, onda mogu da grade infrastrukturu i eto industrijske zone. Još ako im se na početku posreći pa “ukače” nekog velikog investitora da bude “motor” za ostale, mora malo da se i rizikuje i trguje.

Najveća dobit – promena svesti

Sremska Mitrovica je privukla investitore, ljudi su dobili radna mesta, zarađuju, popravio se životni standard… Jeste li zadovoljni kao gradonačelnik?

Najvažniji kvalitet koji smo mi dobili dolaskom investitora nije u materijalnom smislu, nego u promeni svesti i u novom sociološkom miljeu. Dobili smo znanja i iskustva koja nisu postojala kod nas. U Itonu, na primer, od 820 zaposlenih – 500 su žene. Zamislite sada sociološku dimenziju promene u društvu, pojavljuje se žena koja do juče nikad nije radila i nije imala primanja, a sada radi i zarađuje 35.000 ili 50.000 dinara. Kakav je to uticaj na tradicionalnu porodicu, nisu sve sada zaposlene žene iz Mitrovice, ima ih iz okolnih sela. To su sada novi procesi koji lome ustaljena društvena pravila i norme. Sve to može da nam poremeti samo jedna sitnica. Evo primera.

Kad je Iton došao, posle tri nedelje organizovan je štrajk jer se moralo sedeti dok se radi, jer nije moglo da se puši i tražene su plate kao u Austriji. I zove me direktor Kristijan Ramharter i pita šta da radim. Ja kažem da ih otera kući jer ako sad to traže, nikad neće biti zadovoljni. Mora da se menja svest da na određenom prostoru važe određena pravila. Investitor je došao kod nas zbog svog interesa, mi moramo da se borimo za veća primanja, ali ne možemo tako prosto da ucenjujemo za platu koja je u Austriji.

Jeste, u startu su bile male zarade, ali su krenule da rastu kako se povećavao broj fabrika jer su se poslodavci bojali fluktuacije, prelaska u fabrike koje bolje plaćaju. Sad toga nema, a koliko vidim postoji neformalni dogovor poslodavaca oko visine zarada, što je opet dobro, nema ludovanja i lomljenja.

Zato mi imamo privredni savet i poslodavci tu raspravljaju o svojim temama. Drugačije su teme kod stranih poslodavaca od tema kojima se bave naši poslodavci. Naši se najčešće žale na poreze, a sa strancima najčešće pričamo kako da pospešimo prevoz do posla, kako da izgradimo biciklističke staze do fabrika, da obezbedimo azil za pse-lutalice iz fabričkog kruga… Zbog toga smo morali da reformišemo javni prevoz i prilagodimo vremena polaska autobusa. A jedna kompanija u kojoj na posao mnogo ljudi dolazi biciklima tražila je zbog dve saobraćajne nesreće da napravimo biciklističku stazu i sad je radimo.

autor: M. Brkić
izvor: Novi magazin

You May Also Like