Uspešnih Srba ima svuda po svetu, od Evrope preko Azije i Afrike, do Australije, Kanade, pa preko cele Amerike, jedan od njih je i Miloš Martinović iz Mačvanske Mitrovice, koji je sasvim neočekivano sa svojim timom postao prvak Kajmanskih ostrva u košarci.

Njegova priča počela je 2010. godine kada je odlučio da se iz relativno jednog manjeg mesta u Mačvi preseli na Kajmanska ostrva koja su poznata kao jedno od vrhunskih svetskih turističkih destinacija.
“Po završetku Srednje tehničke škole “Nikola Tesla” uporno sam pokušavao da nađem neki ozbiljan posao u Mitrovici ili okolini, ali na žalost nisam uspevao u tome. Svima je poznato kako je teško kada se traži prvi posao, jer po pravilu svi ozbiljniji poslodavci traže osobe sa iskustvom, a opwt niko ne daje priliku da to iskustvo i steknemo”, započinje Miloš i dodaje da je posle škole prihvatao sve poslove koji su mu se nudili i da je mahom radio kao konobar u lokalnim kafićima.

Miloš prvi sa leve strane

Spletom srećnih okolnosti i to se ubrzo promenilo. Dok je on konobarisao njegovoj rođenoj sestri se pružila jedinstvena prilika da se preseli na Kajmanska ostrva i tamo počne da radi. Radila je kao bejbisiterka, a prvi boravak na ostrvu je trajao šest meseci, nakon kojih se vraća u Srbiju da završi fakultet. Odmah po diplomiranju vraća se na Kajmane da radi, ali ovaj put u potrazi je za poslom i za svog brata.

Potraga nije bila ni malo laka, jer je broj poslova koji možete da radite ograničen iz razloga zato što srpske diplome tamo nisu priznate.

U aprilu mesecu 2010. godine otvara se konkurs za radno mesto pomoćnog radnika na takozvanim “vodenim sportovima” u jednom od najprestižnijih svetskih hotela na koji se prijavljuje i na njegovu sreću dobija posao.

“Bilo je zaista teško dobiti posao, to je čitava jedna procedura od razmenjivanja elektronske pošte, slanja raznih podataka, preko intervjua, ali eto dobro se završilo, odnosno to je bio moj dobar početak. U pitanju je bio hotel Ritz Carlton, a moj posao se sastojao od izdavanja opreme za ronjenje, kajaka, jedrilica i slično gostima hotela u kojem još uvek radim, ali na drugoj poziciji jer sam umeđuvremenu unapređen”, priča Miloš.

Početak kao i svaki za njega je bio izuzetno težak, jer nije najbolje baratao engleskim jezikom, finansijski je bio ograničen, ali na sreću imao je bar jednu osobu uz sebe, svoju sestru koja mu je bila podrška u svakom momentu. Nedugo posle dolaska situacija je počela da se popravlja, jezik je polako savladavao, upoznavao je ljude, a počeo je i da solidno zarađuje.

“Nakon, da kažem prvih godinu dana sve je postalo neuporedivo lakše, već sam zaradio neke pare, vratio sam sve dugove koje sam imao u Srbiji, a koje sam napravio kako bih došao na Kajmane, stabilizovao sam se finansijski i polako počeo se uklapati u sredinu, a to uklapanje donelo mi je prijateljstvo sa momcima koji su se bavili košarkom, tako da sam i ja počeo da igram i to za tim “Warriors” koji se takmičio u Kajmanskoj ligi, diviziji 1”, priseća se Miloš.

On kaže da se košarkom bavio od detinjstva i da je jedno vreme nastupao za KK “Srem” iz Sremske Mitrovice, tako da je bio oduševljen kada je dobio priliku da nastavim da igra, pa makar i poluprofesionalno. U tom timu ostaje nekoliko godina i između ostalog sa njim osvaja drugo mesto u ligi.

Nakon dolaska na Kajmane jednog njegovog rođaka osnovali su svoj tim koji su nazvali “The Lions” i sa tim timom osvaja Kajmansku ligu i postaje šampion ostrva.

“Prvu godinu po dolasku na ostrvo igrao sam za tim “Warriors” sa kojim sam osvojio drugo mesto u ligi, sa njima sam ostao par godina, sve dok moj rođak Borisav Đorđić nije došao na ostrvo, pa smo nedugo nakon njegovog dolaska osnovali svoj tim koji smo nazvali “The Lions” sa kojim osvajam nacionalnu Kajmansku ligu i postajem šampion. Naravno to možda ne bi ni bilo moguće da se u međuvremenu na Kajmane nisu preselila još dva momka iz Mačvanske, odnosno Sremske Mitrovice, jer svaki od njih je imao svoje mesto u u KK “Srem”. Mi smo u takmičenje ušli kao autsajderi, ali smo igrali fantastično što pehar koji smo osvojili i dokazuje. Nemamo treninge redovno, ali se dobro poznajemo, znamo mogućnosti jedni drugih, igrali smo u istom klubu kod kuće to je bilo dovoljno”, objašnjava Miloš.

On dodaje da je i više nego prezadovoljan uspehom koji je tamo ostvario, ali da mu to ipak nije prioritet, jer bez obzira na sve od košarke tamo ne može da živi i da uspeh nije uspeh ako ga nisi ostvario kod kuće.

“Na kraju krajeva kada odeš u beli svet vidiš da nije sve u parama, jer čoveku teško pada kada nije u svojoj državi, svom mestu, kada niko oko tebe ne priča tvoj jezik, kada si daleko od porodice, prijatelja i rodbine i zato čim zaradim dovoljno para sedam na avion i zauvek se vraćam u moju Srbiju i moju Mačvu”, odlučan je Miloš.