Za slavu je najvažnije spremiti sledeće: slavski kolač, kuvano žito, crno vino i sveću. Sveća gori celog dana na dan slave, a gasi se kada izgori na nekoliko centimetara do svećnjaka.

POZIVANjE na slavu:

U nekim našim krajevima, gosti se na poseban način pozivaju na slavu. Domaćin ili neko od mlađih ode u kuću onoga koga želi pozvati, ili koga godinama poziva, i uz prigodan razgovor, pozove prijatelja na slavu. Negde se uoči slave, u kuće koje se pozivaju, šalje lepinja ili manji hleb koji se peče za slavu, i na taj način gosti se pozivaju na slavu. Negde se, opet kaže: „na slavu se ne zove“. Ispravno je i jedno i drugo, ali dobro je, na nekoliko dana pred slavu, podsetiti svoje prijatelje i zvanice, i u znak pažnje i poštovanja pozvati ih na slavu. To se danas može učiniti i telefonom, mada je prikladnije i učtivije to učiniti lično i neposredno.

POZDRAVLjANjE i doček gostiju:

Domaćin goste dočekuje pred kućom ili na pragu svog doma. Najsvečanije obučen i svečarski raspoložen on goste dočekuje rečima: Dobro došli! Gosti čestitaju slavu rečima: Srećna slava, domaćine, tebi i tvom domu i tvojim ukućanima, mnogo godina u zdravlju i veselju. Domaćin odgovara: Hvala, dobro došli i vama neka Bog i … (kaže ime slave) pomognu da dosta godina dolazite, i da slavimo u zdravlju i veselju. Gosti ulaze u kuću, i po stareštvu sedaju za sto gde se obavlja slavski ručak, ili u neku drugu prostoriju gde sede do početka ručka.

ŠTA treba pripremiti za slavu?

Za slavu je najvažnije spremiti sledeće: slavski kolač, kuvano žito, crno vino i sveću.

SLAVSKI kolač:

Dan uoči slave domaćica mesi slavski kolač. Kolač se mesi od čistog pšeničnog brašna. Testo se zakuvava sa vodom, i dodaje se malo bogojavljenske i osvećene vodice, koju je sveštenik osvetio pred slavu. Kolač se ukrašava raznim ukrasima od testa. Na njegovom centralnom delu i na četiri strane u znaku krsta odozgo, utiskuje se pečat (slovo) sa slovima IS HS NI KA, što skraćeno i prevedeno znači: Isus Hristos pobeđuje. Sam kolač simboliše Hrista koji je hleb života, a vino, kojim se preliva, simboliše krv koja je tekla iz Hristovih rana. Posle sečenja kolača, kolač se iseče na kriške kao hleb. Najpre domaćin i ukućani uzimaju i jedu po deo kolača, a ostatak se postavlja na trpezu.

SLAVSKA sveća:

Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od pravog voska, obično dužine 50-60 sm, može i veća, ili manja, zavisno od prilika i mogućnosti. Ona se stavlja u čirak (svećnjak) i posebno ukrašava. Sveća se pali na dan slave, neposredno pred rezanje kolača. Domaćin se prekrsti, spomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. Sveća i njena svetlost simbolizuju svetlost nauke Hristove. Sveća gori celog dana na dan slave, a kada izgori na nekoliko centimetara do svećnjaka, sveća se gasi na sledeći način: Domaćin se prekrsti, uzme čašu sa vinom, iz nje zahvati jednu kafenu kašičicu vina i nju izlije uz fitilj sveće koja gori. Vino polako ugasi sveću. Potom se sveća i čirak stavljaju pred ikonu, ili na neko drugo svečano mesto u kući, i tu stoji do sledeće godine, i pali se prilikom zajedničkih kućnih molitava.

SLAVSKO žito:

Uoči slave domaćica priprema slavsko žito – koljivo ili panaiju. Slavsko žito se kuva od čistog i otrebljenog pšeničnog zrna. Jedan kilogram ili pola kilograma žita (zavisno od broja gostiju), ukuva se u čistoj vodi, zatim se procedi i malo prosuši. Prosušeno žito se, zatim, melje. U samleveno žito dodaju se šećer, mleveni orasi, malo vanilin šećera i malo morskog oraha radi lepšeg ukusa. To se stavlja u neku plitku činiju ili tacnu, lepo oblikuje, i po površini se pospe šećerom u prahu ili mlevenim orasima.

Prilikom rezanja slavskog kolača, u žito se, odozgo u centar, stavlja manja svećica koja gori dok traje obred rezanja slavskog kolača. Po završetku obreda žito se preliva crnim vinom, svećica se gasi i vadi iz žita, a na njeno mesto može se staviti neki cvet – karanfil, ruža, bosiljak…

SLUŽENjE žitom:

Kada se završi rezanje kolača i žito prelije vinom, najpre se domaćin posluži žitom, a zatim svi ukućani. Onda se služe svi gosti. I kako koji gost dolazi na slavu, prvo se poslužuje slavskim žitom. Žito obično služi domaćica ili ako ima devojka u kući, ćerka ili unuka, a može i neka devojka ili mlađa žena od prijatelja ili komšija te kuće. Žito stoji na većem poslužavniku sa nekoliko kašičica na posebnoj tacni, zatim jedna čaša sa vodom u koju se stavljaju kašičice posle posluženja žitom. U nekim krajevima uz žito stavlja se i čaša vina, ali budući da je žito preliveno vinom, ova čaša vina nije obavezna. Žito se služi na sledeći način: domaćica prinese žito, gost ustane, prekrsti se, okrene se domaćinu i domaćici i čestita slavu i uzima žito. Posle posluženja opet se prekrsti i ponovo sedne. Žitom se prvo služe stariji pa mlađi. Poslužavnik sa žitom stoji pored slavske sveće dok traje slava. Ukoliko žita preostane, ono se daje deci, ili se sprema deci prisutnih gostiju. Poznato je da deca vole slavsko žito zbog njegovog lepog ukusa.

Slavsko žito se kuva i prinosi u slavu Božju, u čast svetitelja koji se slavi, za zdravlje i napredak doma i njegovih ukućana, kao i za pokoj duša svih predaka u tom domu. Pšenično zrno u hrišćanstvu je simbol večnog života – smrti i vaskrsenja. Jer kada se seje ono umire i klija, ali iz njega se rađa novi život koji donosi stostruki rod.

ŽITO se sprema za sve slave:

Ovde posebno naglašavamo da se žito priprema za sve slave. Nažalost, ima u nekim krajevima pogrešan običaj da se žito ne sprema za Aranđelovdan, Gavrilovdan i Svetog Iliju, jer ti sveci su „živi“, kako kažu u tim krajevima. Pre svega svi sveci su živi i od Boga proslavljeni. Znači, za sve slave treba spremati žito. Naši manastiri i crkve koji slave svetog Arhangela Mihaila ili Svetog Iliju, pripremaju žito i to mora biti primer kako treba raditi, jer se tradicija i običaji u crkvi čuvaju nepovređeni. Nepripremanje žita, i pored upozorenja crkve, može se u tom slučaju smatrati velikim grehom i skrnavljenjem krsne slave.

PREPODOBNI AVRAMIJE ZATVORENIK (Slavi se 11. novembra)

PRISILjEN od roditelja on se venča, no na sam dan venčanja ostavi i nevestu i roditelje i dom i sve, i udalji se u samoću na veliki podvig. Podvizavao se 50 godina. Samo dva puta izašao iz svoje kelije za sve to vreme. Prvi put izašao po zapovesti dotičnog episkopa, da prevede u veru Hristovu neko selo neznabožačko. Drugi put izašao, da spase svoju zabludelu sinovicu Mariju. Sveti Avramije pruža nam prekrasan primer istrajnosti u trpljenju. Dosade, koje mu je pričinjavao đavo raznim iskušenjima, malo koga ne bi pokrenule da ostavi jedno mesto i preseli se na drugo. Ali Avramije nije se hteo preseljavati da ne bi demon likovao. Episkop pošalje Avramija u jedno selo, neznabožačko. Krete se Avramije govoreći: „Volja Božija neka bude, idem zbog poslušanja“. Upokojio se mirno 360. godine u 70. godini života na zemlji.

Večernje novosti

Možda Vam se svidi i