U Srbiji je rekreativni sport mrtav već skoro dve decenije. Iz godine u godinu sve je gore i gore, iako nam razne organizacije koje troše lepe pare za realizacije projekata iz ove oblasti pričaju bajke i prodaju slamu.
Mrtav je.
Tek tu i tamo neke grupice entuzijasta pikaju fudbal ili basket, ostali sportovi mnogo ređe.

Razlog?

Opšta teška situacija u društvu, besparica, asocijalizacija, depresija… Puno je razloga. A i državu generalno to baš nije interesovalo. Zna se gde su pare u sportu, i ko koristi sportske objekte. Ako nemaš love nisi dobrodošao nigde, pa ni na rekreaciju.

Da li je to dobro? Nije.

Da li može da se promeni?

Teško. Dug je put. Potreban je sistem bez praznih priča. Ali suština je u glavama građana. Samo kada oni shvate da je sport dobar po njihovo fizičko i mentalno zdravlje.
Pošteno je oceniti stanje i predlagati rešenja. Jedan put je reanimacija radničkog sporta, drugi organizacija sporta po mesnim zajednicama, treća promocija sporta za sve.

Valjda ću opet na terenima širom grada viđati običan svet sa loptom.