Promocija knjige „Stradanje Srba u mitrovačkoj kaznioni tokom dvadesetog veka“ doktora Đorđa Cvijanovića u izdanju Kazneno- popravnog zavoda na čelu sa gospodinom Aleksandrom Alimpićem. On je i urednik ovog svojevrsnog i važnog dokumenta, koji će ostati generacijama iza nas i svedočiti o razmerama i težini zločina nad srpskim življem, kao i muzej.
Naslov knjige nam jasno govori da tematika dela nije ni malo prijatna, ali za nas je veoma značajna i važna, najpre, zato što Srbi pate od jedne hronične bolesti koja se zove zaboravnost. Lako i brzo zaboravljamo i kada nam niko ne brani da znamo i da se sećamo. A ova tema gotovo da je neobrađivana, izbegavana i tvrdo čuvana pod velom tajne.
Brižljivim sakupljanjem istorijske građe, autor je bar delimično uklonio zaborav istorije koji je skrivao svedočanstvo o strašnom stradanju Srba tokom Prvog i Drugog svetskog rata u mitrovačkom zatvoru. On će nas svojom knjigom povesti u tamne hodnike ovog kazamata, čućemo jecaje, videćemo krv koja se sliva niz zidine ovog utvrđenja, ali čućemo ponosite uzvike, osetiti hrabrost i čvrstinu naših predaka, njihove vere u Boga… Jer, Srbin zna da strada, navikao se … i što je više i strašnije tlačen, on je sve ponositije ginuo.
Zbog boljeg razumevanja svega što je autor nagovestio, kao i zbog onog što ćemo čuti, samo u nekoliko slika želimo da vam predstavimo grad Sremsku Mitrovicu i naravno, Kaznionu kao njen neraskidivi deo.
Grad Sremska Mitrovica ima kontinuitet naseljenosti još od neolita. Sa pogodnim položajem na levoj obali Save i na raskršću puteva vazda je bila predmet interesovanja svetskih moćnika i velikih sila.
Grad oko koga su se mnogi otimali, zbog koga se ratovalo, u njemu i za njega puno se ginulo i stradalo.
Narodi su se vekovima smenjivali, no Srbi koji su dolazili u Srem brzo i lako su se primali u plodnoj ravnici i pustili su duboko svoje korenje koje se čvrsto držalo sa četri kraka : pravoslavljem, tradicijom, jezikom i ćiriličnim pismom. I uvek kada su osvajači pokušali da Srbima preseku, da počupaju i pokidaju taj koren – mnogo je bolelo i previše je krvarilo i to na obe strane. Klica je uvek ostajala duboko pod dno Fruške gore, a srpski živalj iako uništavan ipak ovde opstaje, nažalost uz ogromne žrtve.
Posle Ilira, Rimljana, Huna, Avara, preko Turaka u srednjem veku, koji su Šeher Mitrovicu držali kao svoje važno uporište… Posle svi njih … na ove prostore stižu – Austrougari! Ostaci njihove raskošne kulture i danas su veoma dominantni i u velikom prisutni u našem gradu, kao i sama kazniona koja je građena u istom stilu.
Mitrovica Austrougarima je bila granica, ali u isto vreme i centar, jer je tu bilo sedište Okružnog suda za područje Srema i Istočne Slavonije i čini se da je prirodna posledica bila potreba za velikim zatvorom.
I tako 1895. godine Franc Jozef daje naredbu da se na mestu stare Vojarne koja je bila mali pritvor za dezertere i neposlušne vojnike carevine, da se na njenom mestu podigne kolosalno zdanje kaznione sa paviljonima za hiljadu ljudi, sa parnim grejanjem, strujom, vodovodom. To je bio najmoderniji zatvor u celoj Austro-Ugarskoj. Imao je i veliku upravnu zgradu, ergelu, stočnu farmu, bogato poljoprivredno dobro sa 800 hektara obradive zemlje. A vredi naglasiti jednu činjenicu kao kuriozitet, imao je i svoju centralu za proizvodnju električne energije, a ne zaboravite da govorimo o vremenu od pre više od sto godina.
Sama struktura objekata ovog neverovatnog zdanja, kao i njegov izgled velikim delom sačuvan je od osnivanja do danas.
Samim početkom dvadesetog veka i zatvor je počeo da radi… robijalo se u njemu i živelo okolo njega, radilo se, gradilo i dograđivalo. I tako deceniju i malo preko. A onda, na Vidovdan opalio je jedan pištolj u Sarajevu, ali odjek mu se, nažalost čuo i do ravnoga Srema.
Tim pucnjem započeće pravi progon Srba, a sa tim počinje prikaz ove knjige.
DOBOŠAR
Daje se na znanje- Austrougarska carevina objavila je rat Srbiji! Čujte i počujte- Svim građanima Mitrovice – Zbog ubistva Nadvojvode Ferdinanda na koga je pucao Srbin iz Sarajeva, Gavrilo Princip, Austro- Ugarska monarhija, danas 28. jula 1914 godine smatra da je u ratu sa Srbijom i svim Srbima. Čujte i počujte! Počinje rat!
Istog dana po objavi rata počeo je progon Srba, ubijanje, silovanja, vešanja, zastrašivani i masovno zatvarani. Za kratko vreme niklo je više od 300 logora na teritoriji monarhije koji su namenjeni ratnim zarobljenicima i civilima iz svih srpskih oblasti, a najstrašniji logor od svih bila je Mitrovačka kazniona.Tog vrelog leta 1914. godine Balkanu sunce nije sijalo, zavladala je strašna tmina i mrak za celi srpski rod
HOR:
Još ne sviće rujna zora
Još ne trepti list sa gora
Ne čuje se glas slavuja zoru da najavi
Ne čuje se ni zefira
Niti svirka od pastira
Tišina je svud okolo
Sve živo počiva
Sve živo počiva
Zlo i strašno doba nastupilo je za Srbe mitrovačke varoši. Sve što se u gradu zvalo srpsko- bilo je zabranjeno. Ukinuta je biblioteka, čitaonica, zatvorena srpska škola, Srpskom Sokolu- sportskom društvu i Srpskoj pevačkoj družini – zabranjen je rad. Ćirilica zabranjena i sasvim izbačena iz upotrebe.
Pavle Aksentijević- Hodite svi
U sabornu crkvu uveli su konje, opoganili je i oskrnavili. U crkvu su smestili i mitraljesko odelenje, a na zvonik hrama postavili osmatračnice.
GUSLAR:
Poče Švaba da kolje i veša
Žene, deca svuda leš do leša
Svako ko je srbpskog roda bio
Švaba ga je u mrtve brojio
Smenjeni su svi Srbi koji su bili načelnici uprava, naravno i gradonačelnik Teodor Vasilić. No, upravnik zatvora Milan Kostić ostaje na njegovom čelu, a njegov dnevnik koji je tajno pisao pravi je, autentični izvor koliko je bilo pogibeljno biti Srbin te 1914, 15, 16 i 17.godine
UPRAVNIK (sedi za stolom i piše)
Danas je 26. novembar. 1915… Noćas stiže preko hiljadu zarobljenika, od koga su dve trećine civili. Prenoćili su u šupi pored kaznonog zida, sutradan su smešteni u štale. Svi su bolesni, guravi, smrzli- žalost. Ima i male dece od 4 godine. Ne zna se ni broja, ni reda. Niko ni o čemu ne vodi računa, u samici se guše od smrada. U kuhinji se kuva za hiljadu, a ima ih najmanje pet hiljada. Sprema se krompir sa vodom, bez masti. Svi jauču od gladi- strahota
MUŽ, ŽENA (srpska narodna nošnja)(scena maltretiranja austrijskog vojnika, vodiih na konopcu, BOŽJI DOME“
Robovi ti lance kuju, okovima ponos lome
Dok te po obrazu pljuju, o Srbiji Božji dome
Noge su im na zlo brze, zloglase te svud po svetu
Izabravši da te mrze, klevetom ti venac pletu
Sa bludom bi da te žene, haljine ti smradne kroje
Al ne mogu da izmene, tvoju dušu, srce tvoje
VOJNIK: sa uperenom puškom
MUŽ, ŽENA: Mi, rabi Božiji, Srbi izjavljujemo dragovoljno kroz lance i žicu pred svedocima Silom, Mukom i Nepravdom, da smo krivi i da priznajemo krivicu
Padaju na kolena
ANĐEO
Krivi što su neko, a ne niko ili netko
Kriv što u doba opšteg srbobrsta idu u
Pravoslavnu crkvu i što se krste ovako s tri prsta
i gasi sveću
UPRAVNIK MILAN KOSTIĆ: Danas je 28. novembar. Ciča zima. Jutros je stiglo još hiljadu sto trideset šestoro. Sada ih je preko šest hiljada.
U dvorištu je silan narod, traže hleba, jer dva dana nisu ništa jeli. Silno je komešanje, sve je dupke puno, a kolera se širi. Sva će se kazniona okužiti. Sve je zasrano, zapišano, plivamo u govnima.
GUSLAR:
Pomozi Bože i Sveti Savo
Svi sveci s neba i krsna slavo.
Koža nam puca, krvari duša
Al znamo da Bog nas voli i sluša
Neće se Srbin Hrista odreći
Mogu nam glave ko klasje seći
Mitrovačka kazniona bila je sabirni centar, prepuna vojnika, oficira, ali najviše seljaka. Među zarobljenicima su i pekari, majstori, sveštenici, monasi… čitava manastirska bratsva su tu dovođena. Pored toga što je bila sabirni centar, kazniona je bila i mučilište i pogubilište. Umiralo je na stotine ljudi od gladi, iscrpljenosti, bolesti.
Upravnik Kostić šalje izveštaj Beču u kome kaže
UPRAVNIK MILAN KOSTIĆ: Danas je 12. februar 1916. Broj zatvorenika na današnji dan je 14. 286 duša, a kapacitet kaznione je za hiljadu. Nemamo hrane, nemamo vode, ni uglja niti ikakvog sanitarnog materijala. Ovo nije kazniona, ovo je pakao!
Rat koji je mala Srbija vodila sa velikom carevinom- skupo nas je koštala. Zemlja je bila potpuno opustošena, razorena u svakom smislu. Srbija je ostala bez muškog stanovništva. Više, od polovine muškaraca ostavilo je svoje kosti posejane po čitavom Balkanskom poluostrvu ali i po plavim grobnicama u Mediteranu. Pola miliona Srpčadi nema očeve, a njive su ostale bez kopača i orača, žene bez domaćina i muževa.
HOR: Vrbičice zelena – frula
A, oj vrbo vrbičice zelena, Đurđevdanova,
Od tebe sam venac isplela za svog dragoga
I opet je Đurđevdanak vetar blag vrbu njiše
A mog dragog nema, nema ga više
Zora dolazi posle najcrnjeg mraka, to se obistini i sa ovim ratom koji je trajao pune četri godine i koji je ušao u sve vojne udžbenike širom sveta zbog načina ratovanja.
Posle slavne Cerske i Kolubarske bitke, posle Albanske golgote, posle ljutog Kajmakčalana, posle proboja solunskog fronta, srpske trupe su sa juga silovito jurišale ka svojim kućama goneći pred sobom neprijatelja.
I konačno početkom novembra srpske trupe slavnog petog puka prešle su inprovizovani most na Savi i ušle u svečanom defileu i u naš grad.
HOR: ZASPANKA
Ova noć neka traje zauvek
Zagrli majku kada zaplače
Srbiji moja večna sudbino, Odlazim nisam je poljubio
Zvona sa Sabornog hrama su neprekidno zvonila, narod je vojsku dočekivao sa ogromnim oduševljenjem i – olakšanjem.
Kako sam autor kaže i zatvor je napokon mogao da odahne kada su srpske jedinice prešle Savu i krenule severnije, dalje. I Srem će odahnuti jer će napokon biti prisajedinjen svojoj matici, Kraljevini Srbiji
Po završetku Prvog svetskog rata osniva se nova država – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa Aleksanrom Karađorđevićem. U tu novonastalu državnu zajednicu niko sem Srba nije verovao. Za Hrvate i Slovence to je bilo samo kratkoročno i prelazno rešenje, čije će kasnije razdvajanje biti ponovo u krvi i ponovo će najviše koštati, koga? Ako ne – Srbe i Srbiju?
Ipak, ta činjenica u tom trenutku bila je nevažna. Srbija uljuškana u svojoj slavnoj pobedi, željna da skine pušku sa ramena, da tain zameni kačamakom i projom, željna kuće i ognjišta, njiva i voćnjaka, a najviše je bila željna svadbi i veselja
HOR: Ustaj Radoje primi darove,
Dočekaće majka rođeni da te oženi
Hvali se čak i deda tvoj
Vidi, vidi našeg dike stasao je za ženike, o Rade rode moj
Ta nova sreća je zaista bila varka, kao senka i san… Samo jednu godinu posle 1919. svetom vlada užasna epidemija gripa. Čuvena španska groznica odnela je ono što čak ni rat nije uspeo.
U isto vreme sa istoka tiho stiže i nova bolest, zvana komunizam. Upravo ta pseudo- religija lagano, ali trajno zatrovaće srpski duh i odvojiće Srbina od crkve i tradicije koju je uspeo da sačuva vekovima do tada. To kukavičje jaje lako i lepo se izleglo u srpskom gnezdu, a da nismo ni shvatili šta nam se dogodilo
ANĐEO: Dva se carstva nikad ne mogu imati
Ako jedno hoćeš, drugo moraš datiKo dve razne ptice u gnezdu jednome
Jedna se oseća na ognjištu svome
U posleratnim godinama Komunistički pokret se zametnuo i lagano rastao. Sa njegovim širenjem rasle su i mere njegovog suzbijanja. Oni koji su hapšeni, u zatvoru su tretirani kao najsuroviji prestupnici i uprkos tome bivalo je sve više komunista na tlu Srbije.
Ilustracije radi 192o. godine u Mitrovačkoj kaznioni robijalo je dvadesetak komunista, već 1933 ima ih oko 250. Svojim novonaučenim doktrinama uspevaju da se izbore čak i za bolji status u kaznioni. I ako još uvek u ilegali, bivali su sve opasniji i delotvorniji.
Godine 1934. kralj Aleksandar je ubijen u atentatu… Jugoslavija je na sve klimavijim nogama, a komunistički požar tada je već buknuo.
Cela planeta je bila spremna za početak Drugog svetskog rata, a Srbiji se sprema nova golgota. Mitrovačka kazniona spremnija no ikad za sve što dolazi!
Usledila je Nemačka okupacija, a voljom Nemačke, kako autor navodi, prostor od Vukovara do Zemuna pripao je Nezavisnoj Državi Hrvatskoj!
DOBOŠAR(uz pratnju ustaškog vojnika koji ga tera da čita, drži mu papir): Čujte i počujte! Daje se na znanje!
Danas 10-og. arila 1941. uspostavljena je Nezavisna Država Hrvatska u kojoj će svu vlast preuzeti pripadnici ustaškog pokreta. Od danas Mitrovica na Savi zvaničnio će se zvati Hrvatska Mitrovica i od danas Žitnu pijacu svi moraju zvati trgom Adolfa Hitlera , a trg pred crkvom od sada se zove – trg Ante Pavelića. Sve ulice u gradu promeniće imena, o tome će vas obavestiti ustaški štab.
Odmah nakon proglašenja NDH u Mitrovicu stižu prve jedinice Ustaške policije i počinju hapšenja uticajnijih Srba.
Na Đurđevdan 1941. ustaški ministar Andrija Artuković naređuje , citiram -Srbe obezglavite, tako što ćete sve vodeće ljude u Mitrovici lišiti slobode- završen citat.
Vrlo brzo prvih 40 ljudi biva uhapšeno i odvodeno – a gde drugo nego u kaznionu. Svirepo, najsvirepije mučeni i zlostavljani i većina njih je u krugu zatvora i umrlo. No, to su tek bili nagoveštaji, jer prava zona sumraka počeće jednu godinu posle, 1942- ge, dolaskom Viktora Tomića i njegove kaznene ekspedicije sa pokretnim prekim sudom. Ceo Srem će u jednom mesecu biti zavijen u crno. Možete li zamisliti takav sud, em preki, ali još je i pokretni. To je značilo samo jedno, da su meštani prestali biti vlasnici sopstvenih života. Svi su se vodili kao mrtvi, samo je sud odlučivao ko će- gde i kako biti likvidiran.
HOR:
… sve aliluj, aliluj, Bože blagi pomiluj
Glas je Hristov tih i blag, bolnom srcu melem drag
Sve aliluj, aliluj Bože blagi pomiluj
Tokom celog avgusta meseca širom Srema, grad po grad, selo po selo, prnjavor po prnjavor ustaše su hapsile sav srpski, romski i jevrejski živalj, najviše muškarce od petnaest do pedeset pet godina. Neke su odmah ubili, neke su vagonime odvozili u Vukovar i tamo ubijali, neke u Jasenovac, a neke u mitrovačku kaznionu.
Pogrom u samom gradu Mitrovici ostavili su za kraj.
Narod je znao da se neko zlo sprema kada su u grad pristigli askeri, agenti, ustaše i ostalo osoblje iz Tomićeve crne svite. Doveženi su plavi auto-busi koji su bili donacija zagrebačke općine, a parkirali su ih, bolje rečeno izložili na Žitnoj pijaci, a služiće jednoj tragičnoj svrsi- odvođenje žrtava na stratišta. Sve te nagle promene u gradu krajem avgusta meseca donele su teško saznanje da dobro biti neće. Nad gradom je lebdeo strah i jeza, a blagi savski povetarac tog avgusta imao je miris krvi.
GUSLAR:
Braćo i gospodo, žene, deca, starci
Spremite se braćo, idu strašni danci
Car je tame na nas silnu vojsku digo
Na Srbiju našu ognjem udario
Izdržite braćo vražije lukavstvo
Zemaljsko je malo pred Nebeskim carstvom
A onda na Veliku Gospojinu u večernjim satima istovremenim pucnjima iz pušaka sa sva četri prilaza gradu, započeta je akcija masovnog hapšenja, privođenja i iživljavanja u celoj varoši.
DEVOJKA: (Prilazi pognute glve)…. Ja sam sa Fruške gore, iz sela Sviloša… U selu više nema nikoga i ništa živo, sve ste ubili… pa sam došla da ubijete i mene. ( dok se penje uz stepenice, govori- Ja raba Božija, Srpkinja priznajem dragovljno kroz lance i žicu, pred svedocima silom, mukom i nepravdom, da kriva sam i da priznajem krivicu…)
VIKTOR: Ljepo, ljepo…( pokazuje glavom vojniku da puca)
DEVOJKA: klekne
ANĐEO: Mnogo smo važne Zemljo moja mila
Ja i moje sestre Istina i Pravda
Čim se na nas digla ovolika sila
Čim su na nas zinule krivda i nepravda
VIKTOR(telegrafiše): Želim vas izvjestiti da sam veoma zadovoljan našom akcijom. Stop ! Do sada nam je najučinkovitija Hrvatska Mitrovica. Stop! Ovdje smo imali krasnu pomoć domaćih i doista smo dobili najbolje obaveštajne podatke. Stop! Razumijem… Zahvalio sam se u vaše ime direktoru gradske bolnice, ljekaru Karlu Helbihu koji je lično dao spisak i većinu imena
Premda je mnoštvo uhapšenih ljudi ubijeno u samoj kaznioni od teškog zlostavljanja i premlaćivanja, oni koji su torturu preživeli išli su na prozivku, a to je značilo da će ući u plavi autobus koji vozi u jednom pravcu – do velikih jama iskopanih na močvarnoj parceli uz samo pravoslavno, groblje tu – su ubijani.
O vanserijskoj maštovitosti prilikom mučenja i isleđivanja i o metodama i načinu ubijanja nećemo govoriti. Dovoljno je kazati da je metak bio prava privilegija.
MLADIĆ(pozadi vezanih ruku dolazi u pratnji ustaškog vojnika)
VIKTOR: Preki sud Nezavisne Države Hrvatske te proglašava krivim, za, za…
MLADIĆ: Kriv sam, ja golobradi rab Božiji, Srbin izjavljujem dragovoljno kroz lance i žicu, pred svedocima silom, mukom i nepravdom, da kriv sam i da priznajem krivicu
ANĐEO: Kriv je što jeste, a treba da nije, kriv je odavno što stoji uspravno i gleda u nebo, a ne u travu
MAJKA( majka viče) : Jovane, Jovo, sine! Molim vas pustite mene da ja idem mesto njega, pa on je još dete… Kome je on mogao skriviti!? On da je nešto pogrešio ja bi prva njega ovim mojim rukama(stisne pesnice)
VIKTOR: On? Vidim, već je zašao u zrelost… Takvi su nam najkrivlji! Ta znate li koliko bi on mogao srpske paščadi napravit!??
MAJKA: Sineeee (vrisne) Neeeee, ne
ANĐEO: Gasi još jednu sveću, mladić pada na kolena
HOR: Zajedno smo rasli grade ja i ti
Isto plavo nebo poklonilo nam stih
Ispod Fruške gore sanjali smo san
ko će brže rasti, ko će lepši biti
Ti si bio velik, a rodio se ja
S ljubavlju uz osmeh slao si mi san
Dete koje raste, zavoleo te tad
I ostaće ovde, vezan za svoj grad , i ostaće ovde vezan, vezan, vezan
Štektali su mitraljezi iz pravca groblja… Duboke močvarne jame punile su se telima nevinih ljudi, zanatlijama, paorima, činovnicima, ali i ženama i decom. Posipali su ih živim krečom zbog dezinfekcije, zatrpavali zemljom, ali smrad od leševa se širio Mitrovicom sve do proleća.
Pustili smo namerno pucnjavu mitraljeza da traje nešto duže, a trajala je tačno dvadeset sekundi – samo da probamo da shvatimo kako je bilo slušati taj zlokobni zvuk koji se razlegao gradom, koji je sejao smrt gotovo neprekodno – deset dana i noći. … tako do 11.septembra kada su Nemci, zamislite ironije, zahtevali da se to strašno krvoproliće u Mitrovici prekine i zahtevali da se Viktor Tomić zbog svireposti razreši dužnosti. No, bilo je prekasno… 6000 civila diljem ove sremske ravnice već je bilo mrtvo.
HOR:
Da bar jednom ugledam ja
Mesto gde se zora rađa
Gde rumeno sja, gde se purpur tka
Da l postoji mesto ili nema ga
Gde rumeno sja gde se purpur tka
Da l postoji mesto ili nema ga
Milo polje i izvori
U daljini seoce spi
Tvoja zlatna raž, lana plavog sen
u tebe sam Srbijo ja zaljubljen
tvoja zlatna raž, lana plavog sen u tebe sam Srbijo ja zaljubljen
Teško zemlji kuda samo prođe vojska… A šta onda biva sa zemljom posle četri godine rata? Zgarište, groblja i crni barjaci… To ostane. Ova plodna sremačka crnica primila je u sebe četrdeset hiljada svojih stanovnika
Iznemože narod tvoj
Rat kao rat, donosi samo bol i patnju. Kraj rata donosi mir, a pobednik u ratu sem mira donosi i još po nešto.
Partizanska himna
Srbiju čeka još jedna Jugoslavija na čelu sa Josipom Brozom, vreme bratsva i jedinstva. Zamislite šta se sve moralo zataškati i prećutati da bi se stvorila takva dražava u kojoj su žrtve i mučitelji postali braća u jedinstvu.
Komunistička partija i njena OZNA koja sve dozna, a naročito ko ispoljava bilo kakvo srbovanje, ide možda u crkvi ili je nešto izgovorio protiv Druga Tita ili centralnog komiteta biva zatvaran, osuđivan na teški prinudni rad , ili biva likvidiran u najstrožijoj tajnosti.
Tek 2010. godine naša država donosi odluku o skidanju oznake poverljivosti o spisku osoba ubijenih bez suđenja i o popisu žrtava komunističkog režima.
Sledi socijalistička Jugoslavija, u kojoj su zbog socijalne pravde i ravnopravnosti, ljudi masovno završavali na robiji, i to samo zato što su bili bogatiji od drugih, bili su krivi jer su obrazovaniji od ostatka ili su prosto bili malo teži materijal za oblikovanje.
Gospodi pomiluj
Uslovi u posleratnom mitrovačkom zatvoru su bili gotovo neljudski. U prostorijama koje su namenjene za 15 osuđenika ležalo je po dve stotine ljudi. Podrazumeva se da kreveta nije bilo, već go beton sa nešto slame, bez pravog nužnika i bez dovoljno vazduha. Svakodnevno se umiralo od izgladnjivanja, iscrpljujućeg rada, smrzavanja i prebijanja.
Nova vlast gušila je svaki glas koji je bio iole drugačiji od komunističke propagande. Posao prevaspitavanja bio je poveren UDB-i a to je podrazumevalo sve raspoložive metode koje bi slomile duh osuđenika i pretvorile čoveka u sopstvenu senku bez mišljenja i glasa . A presude su najčešće glasile za krivična dela: neprijateljska propaganda, ugrožavanje društvenog poretka, za veleizdaju i tako dalje…
I još nešto, četrdeset hiljada srpskih seljaka bilo je zatvarano u periodu od samo četri godine, jer nisu bili kadri da državi daju toliko koliko je ona tražila, a tražila je previše
UPRAVNIK: Čujem da si mnogo besan…. Druže Bogoljube, mnogi si ti drčan … ne znam šta ću s tobom?
SELjAK: Ma, neću, ne mogu da ćutim na srce ću da progovorim! Dao bi da sam imo… Dao bi! Kradete od svoga naroda, od svoje dece. Gladni smo u sred Srema, pa jel to vaša pravda!? Serem vam se u takvu pravdu!
UPRAVNIK: Polako, pa nemoj tako oštro druže, okrivićemo te za….
SELjAK(prekida ga ) Kriv sam!!!Ja rab Božiji, Srbin, sa prosedom bradomIzjavljujem dragovoljno kroz lance i žicuPred svedocima silom, mukom, i nepravdomDa sam kriv i da priznajem krivicu
Pada na kolena
ANĐEO: Dušmanine sa hiljadu ruku Sa hiljadu slugu i sluškinja laži
Ubrao si mu sunce kao jabukuI radost čistu kao bulka u raži
UPRAVNIK: Druže Bogoljube, pa ne možemo tako razgovariti. Još petnaest dana samice i pomozi mu malo da razmisli… znaš..
HOR: DUNjE Na sokaku jedna dunja zriŽutu dunju brao si mi tiOpet zrije, al nema za kogNema višesad dragana mog Dunje opale u prašinu paleLane su ih tvoje ruke braleDunje opale na sokaku stoje Sad ih samo moje suze broje
Autor, doktor Cvijanović veliki deo svoje knjige posvećuje biografijama najznamenitijih ljudi koji su svoje najplodonosnije, radne godine ostavili iza rešetaka kazamata. Molim vas obratite pažnju šta nam je pisac Borislav Pekić poručivao kroz zatvorske rešetke, citiram: „Ko sa svojom prošlošću i svojim poreklom ne ume na miru da živi naći će se u ratu sa svojom sadašnjicom. Prošlost je kao duh kojeg hranimo o zadušnicama. Nenahranjen doći će da nas jede!- kraj citata. Ovog čoveka su morali prevaspitati, jer sa ovakvim mislima zaista je bio nepodoban Komunističkoj partiji i verovatno bi poremetio komunistički društveni poredak!? Kazneno popravni dom, po prvi put u istoriji svoga postojanja ispunjavao je zadatak satkan u svom imenu, te su decenijama posle rata kažnjavali i prevaspitavali, ali gledajte koga! Najobrazovanije, najnadarenije, najmudrije i najbolje i uglavnom – Srbe. Spisak onih koji su ugrozili društveni poredak bio je dug, veoma dug… ali recimo… Neprijatelj naroda je bio doktor Radenko Stanković, kardiolog, jedan od osnivača Medicinskog fakulteta – matični broj 1993, osuđen na 12 godina
Srpski naučnik Dragoljub Jovanović, matični broj 1282, osuđen na devet godina teške robije sa prinudnim radom
Maloprepomenuti pisac Borislav Pekić, matični broj 6880, 15 godina zatvora
Vlada Ilić, industrijalac i gradonačelnik predratnog Beograda matični broj 7673, osuđen na 10 godina
Dobroslav Bojović, sin slavnoga srpskog vojvode Petra Bojovića, u kazneno popravnom domu vođen pod matičnim brojem 672, osuđen na 10 godina robije
Sveštenik Sava Banković, matični broj 51, osuđen na smrt, ali mu je kazna preinačena na 15 godina zatvora, a onda na dodatnih 6
Najgore su prolazili oni koji su bili karakterni, nepokorni i nepokolebljivi, tvrd orah za komunističku partiju bili su i sveštenici Srpske Pravoslavne crkve
O. MILjAN u pratnji stražara: Ja rab Božiji, Srbin priznajem dragovoljno kroz lance i žicu…
UPRAVNIK( prekida ga): Dobro de, dobro pope… Nego, kaži ti meni onako realno, pa gde je taj tvoj Bog sada? Ajde lepo priznaj da on ne postoji i ti fino ideš kući i svima lepo. Jer da ga ima, ako ćemo pravo, pa pomoga bi tebi, (kezi se) ti si valjda njegov… Ne bi bio tu kod mene takav nikakav.
O. MILjAN( pokazuje na srce svoje) Il ga imaš ili ga nemaš… Moj Bog je tu! I kako ja da ograničenom dokažem Neograničenog i kako lošem da dokažem Dobrog. Čuvajte svoju čast! Nemojte nekad kada dođe sudnji čas, a doći će svakome, da vam Gospod kaže ja sam bio kod tebe, ali ti si čoveče bio van sebe. Čuvajte srce i dušu svoju! Bog vas blagoslovio, amin Bože daj !
Na kraju svakog programa, obično se kaže, draga publiko nadamo se da ste uživali… Znamo da niste uživali, ali isto tako znamo da ćete otići svojoj kući sa ponosom što pripadamo jednom slobodarskom i svetosavskom narodu. Sa osećajem važnosti što su nam koreni stari osam vekova i što uprkos svemu uspevamo sačuvati našu veru, jezik i ćirilično pismo… što uopšte postojimo, što smo opstali na ovom brdovitom Balkanu jer ko nas sve nije trao, gonio i ubijao, dobro je da nas uopšte ima.
Ali još jednu činjenicu moramo naglasiti. Ova knjiga je napisana i na ovaj način je promovišemo da bismo se podsetili čiji smo, ko smo i od kojih smo. Nikako i nipošto da bismo razvijali mržnju ili netrpeljivost prema bilo kojoj naciji, narodu, ne daj Bože našim susedima drugih konfesija i veroispovesti. Važno je, naročito u ovom trenutku kada na celoj planeti ključa kao u loncu i kada nas podmuklo huškaju jedne na druge. Daj Bože da budemo mudri i da stavimo tačku na svaku vrstu ratovanja, pre nego što rat stavi svoju veliku tačku na nas. A svi dobro znamo da mržnja ploda ne daje i ništa dobro doneti neće… Ljubav će pobediti i ljubav će svet da spasi!
Scenario, režija i tekst Snežana Rakita
https://www.instagram.com/reel/Cjn6hdBN4-5/?utm_source=ig_web_copy_link
