Produžena izložba Dragana Martinovića

Sremska Mitrovica – Galerija „Lazar Vozarević“ je 28. juna bila premala da primi sve prijatelje i ljubitelje umetnosti Dragana Martinovića, takav trend se nastavio i nakon trajanja izložbe. Ljubitelji umetnosti i poštovaoci dela Dragana Martinovića iz cele Srbije, ali i okolnih zemalja dolazili su u velikom broju tokom čitavog leta.

Ljudi su vrlo emotivno reagovali na izložbu, sama tema, ali i virtuozno crtački oživljeni likovi nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Teška tema, ali veliki jubilej autor je znalački iskoristio i kao profesor, vredno se pripremajući, gotovo pet godina, svoj lični doživljaj rata i stradanja, ali sa velikom dozom pieteta, skrušeno ali opominjujući, predstavio je publici i ostavio zabeležen sadašnji trenutak kroz važnu stogodišnju temu.

Umetnik je radio na ovoj postavci od 2011. godine, i ovo je prvi put da je svoja dela grupisao u cikluse. Ponesen čistom emocijom, pričama i sećanjima svojih predaka, pretočio je to u živopisne scene stradanja, čežnje, čekanja, oplakivanja, ali i opomenu za buduće generacije, da se ne ponovi.

Ciklusi obuhvataju 150 slika uz dodatak dve slike, koje za autora imaju posebno značenje. Slika njegovog oca Milivoja i delo njegovog sina „Sunce moje kad se rađaš“, Damjana Martinovića.

Posebnu pažnju posetilaca privukli su neobični „okviri“ slika. Stari koferi, oslikani pejzažima, kao želja da ovaj narod ne mora više nikada da pakuje svoje kofere. Mali zadušnici, 36 kompozicija u obliku jednostranih krstova, slova ćirilice sa predstavama srpskih manastira…

Izložba U Galeriji Lazar Vozarević će trajati do 23.09.2018. godine.

*Da li posmatrači, ili ljubitelji umetnosti, možda čak i pojedini istoričari umetnosti, pa i sami likovni kritičari – mogu ostati ravnodušni pred zadivljujućim opusom od 150 slika, ovog graditelja estetike, sanjalačke duše, a nesporno i sasvim sigurno snažne ličnosti?

Sve je počelo pre 7 godina – 2011; velikom željom i bezgraničnim umnim radom, da ovaj posvećenik umetnosti, snagom svoje slikarske četkice i pažljivo proučenim istorijskim činjenicama o VELIКOM RATU – započne i iznedri, do sada, pet ciklusa posvećenih golgoti Srbije.

U ovim cikusima nazvanim: MALI ZADUŠNICI, ČUVARI OGNJIŠTA, OČI NADE, OSTAJTE OVDE i SVETO PISMO, ili sve zajedno VOSTANI SERBIE – utkan je pečat srpskog bića.

Ideja vodilja, ne zaboraviti korene, prošlost – ali istovremeno utkati u sadašnjost, pa i viziju budućnosti. Stoga, umetnikove slike obiluju kolažima sećanja, kao „svetinje“ dedin grob, kućni prag, slavski kolač – naravno, obogaćene detaljima svakodnevnice – dečijim igračkama, cipelicama…

Već nekoliko decenija, jedan od stubova savremene srpske umetničke scene, snagom stvaralačke ličnosti, potvrđuje duhovnu moć za nacionalnu tematiku. Zrelu umetničku ličnost karakterišu znalački odabrani motivi, zanatski do perfekcije oslikani. Likovni problem materijalizaciju istorijske priče, dopunjuje tako što u zadatu temu, uslikava portrete, kao i sve ono što se sreće u mačvanskom podneblju – odakle su mu koreni.

Šta je zajednička karakteristika svih pet ciklusa? Pre svega, svaki ponaosob, zaokružena je priča srpske golgote VELIКOG RATA: odlazak, nada u povratak, iščekivanja, surova realnost, zaborav i iznad svega misija umetnika DRAGANA MARTINOVIĆA, da sećanja ne utihnu.

Očekujemo od ove istinske umetnosti, sledeći cikus ostavštine za budućnost – pokoljenjima za čast.

*Sofija Ljubičić, istoričar umetnosti

REČ AUTORA
Dragan Martinović

Nije običaj, ali reći ću. Slikar je vuk samotnjak i retko se desi da arlaukne.

Retke su stogodišnjice, ali posrećilo mi se. Pregrš razloga, uzroka i povoda, divljenja, ljubavi i zahvalnosti. Nepropustiv izazov za jednog seljaka sa brdovitog Balkana.

Pet godina rovovanja za štafelajem, voljno, s radošću i ponosom, što mi je došao od Boga kao molitva, kao vapaj poslednjeg Srbina pod šljivom Tarabića. Vostani Serbije u ušima, tamjan i barut u nozdrvama, preci i potomci u srcu i četkica u ruci.

Slika za slikom, ponos i bes, tuga, ushićenje i vraćanje ličnom zavetu, u slavu predaka, na dar nekim novim, boljim Srbima koji će slaviti 200 godina herojstva čiji DNК u sebi nose. Čija prosuta krv je nastavila da živi, rađa se, bori i prkosi zlu koje nas neprekidno nadleće. Кoji su ostali ovde, pa šta god bilo. Posvećenički što se pate na tom preskupom parčetu rodne grude, krvavom zbog slobode, slavskog kolača, ćirilice, ognjišta, kolevke, grobova i rasutih kostiju kojih nećemo da se odreknemo. Кoji, ma kako pritisnuti poštujemo kosovski zavet cara Lazara do dana današnjeg i za vjek i vjekov.

Zahvalan Bogu za talenat, u počast dedi i pradedi koje nikad nisam ni video, na ponos ocu kog odavno nema, moleći se za štafelajem, prenosim potomstvu i sledbenicima u amanet, rodoljublje, ponos i zavet “ostajte ovde”, nikom ne dajte, čuvajte i slavite da ste rođeni na najtežem mestu, na najskupljoj zemlji, u krilu Majke Srbije. Hvala Gospodu za dar, volju i rad. Hvala precima za ponos, hrabrost, srčanost i prkos. Mojoj porodici za strpljivo čekanje povratka ratnika iz ateljea, strašnog bojišta. Hvala svim ljudima koje sam sreo i zavoleo u godinama samovanja, dok sam u noćnim šetnjama sa psima, u našem gradu, prekoračao Cer, Кolubaru, Albaniju, Кrf, Кajmakčalan… Hvala svim strpljivim, radoznalim i blagim očima što su izdržale moj žar i zanos. Hvala svim rođenim za bombardovanja, što će me razumeti možda bolje od svih.

Zahvalnost učenicima i silnim sledbenicima širom Srbije što su kidajući paučinu sa “mog sveta kožuha i opanaka” pokrenuli u meni volju da otvorim neka nova vrata na nepreglednom polju inspiracije.

Posebna zahvalnost svima, koje će biti sramota, što su zaboravili da su potomci Velikana veka. Heroja čovečnosti, poštenja, malih ljudi velikog srca i muda, kojima će večno zavideti sledbenici onoga što nije svetosavski duh Srbije.

I na kraju, najveća zahvalnost vama prisutnim. Vama koji ste ostali ovde, koji ste izabrali patnju i bol, da se ne odreknete koračanja krvavom zemljom na kojoj ste prohodali.

Svi vi, sestre i braćo, svih naroda, vera i ispovesti, ljubavlju, rađanjem i nadom, ne date da cela Srbija stane pod jednu šljivu.

Vostani Serbije, kolevko naša. Majko jedina, Vostani!

You May Also Like