Pedesettrogodišnja Ljubica Savatić iz Zasavice I nakon niza godina bavljenja povrtarstvom odlučila je da počne da pravi džemove, slakoe, ajvar, turšiju, domaće sokove i svoje proizvode ponudila prvo Mitrovčanima, a zatim i Beograđanima koji su njima i više nego oduševljeni.
Ljubica potiče iz jedne, kako kaže, radničko-seljačke porodice iz Zasavce II. Deda i baka su joj bili zanatlije, deda kovač, a bajka šnajderka, dok su joj se majka i otac bavili poljoprivredom.
Ljubica Savatić
„Svi oni su bili veliki borci, puno su radili i puno su stekli, pa i nakon očeve smrti u njegovoj 54 godini majka je ostala da se bori i da ne posustaje. Iz jedne sam vredne i poštene porodice u kojoj sam naučila da je rad osnov svega i tako sam nastavila da razmišljam i time da se vodim i nakon udaje“, počinje Ljubica.
Suprug Ljubicin imao je zaposlenje kada su se uzeli, ali se bavio i poljoprivredom, mahom uzgojem paprike.
„Otkako znam za sebe bavim se povrtarstvom, povrće je moj život, drugo ništa nisam radila, evo pune 32 godine sam i na pijacama. Najviše uzgajam crvenu papriku i baburu, od njih imam najviše zarade, što se tiče ostalog povrća nešto gajim, a nešto za moje potrebe dokupljujem. Pod paprikom imam oko 60 ari, jedno jutro i mogu da kažem da sam zadovoljna“, priča Ljubica i dodaje da je bašta uglavnom njena briga, da joj tu ne pomaže puno ni suprug, ni sinovi koji su preduzetnici i imaju svoje firme.
Oduvek je Ljubica volela da pravi za svoju porodicu razne džemove, sokove, ajvare, a pre četiri godine odlučila je napravi veće količine tih svojih domaćih proizvoda i da pokuša da ih proda.
„Radeći baštu i noseći na pijacu svoje povrće sve češće sam razmišljala o tome da pokrenem neku mini proizvodnju, da prerađujem povrće i voće. U razgovoru sa svojim mušterijama shvatila sam da bi mnogi od njih i to kupovali od mene i pre nekoliko godina počela sam proizvoditi prve proizvode i nositi ih u Beograd. Prvo su to bili ajvari, pa pečena i barena paprika, to je za mene nekako i bilo najlogičnije, jer tog povrća imam u sopstvenoj bašti. Zakupila sam tezgu na Kalenić pijaci i polako krenula, za sada ide mi jako lepo i ne mogu da se žalim”, priča Ljubica.
Posla ima dosta, obe snaje priteknu često u pomoć, ali glavni deo posla, baš kao i oko bašte pada na nju. Posao kreće sa prvim cvetovima zove od koje pravi sok, zatim stiže kajsija i drugo voće i povrće, ređaju se džemovi, slatkoi, a na kraju turšija, zimnica.
“Pravim sok od zove, višnje, kasjije, pa sok od nane koji mi je izuzetno tražen, džem takođe od kajsije, od šljive, dunje, od šipurka, pa raznorazne slakoe, ima stvarno različitih ukusa, pa ko šta voli”, priča dalje Ljubica i dodaje da ona u svojoj bašti gaji i neke lekovite biljke koje suši i takođe prodaje, pa tako pored nane uzgaja i kamilicu, neven, majčinu dušicu.
Prema njenoj računici samo ove godine napravila je oko 3.000 tegli ajvara, sokova je takođe bilo nekoliko hiljada litara, od svakog ukusa otprilike po 500 litara, slatkoga je po 100 tegli od desetak vrsta voća, pa procenjuje da je sve ukupno te poslastice napravila oko 1000 tegli.
Na mnogobrojnim manifestacijama i sajmovima redovan je izlagač, prošle jeseni učestovovala je na Sajmu privrede u Staroj Pazovi, zatim na Karavan zimnice u Beogradu, na noćnim bazarima… Sarađuje sa Agencijom za ruralni razvoj Grada Sremska Mitrovica i posećuje razne edukacije.
“Moji proizvodi su pre svega kvalitetni, jer u njih stavljam samo provereno voće i povrće, ono iz moje bašte ili od dobrih proizvođača. Ukusni su teško im je odoleti, bio to džem ili ajvar. Svaka tegla je napravljena kao da je za mene i moju decu, nikada ne bih mogla da ponudim nešto što ne bih dala svojoj porodici da jede i mislim da to moje mušterije vrlo dobro znaju. Koliko su moji proizvodi traženi mislim da ne bih toliko količine mogla da napravim ni sa četiri ruke, posla ima puno i teško je sve stići, ali borim se, vredna sam i nije mi teško. Ja uživam o ovome što radim, pa u krajnjem slučaju sama sam se za to opredelila i nisam se pokajala ni jednog trenutka”, iskrena je Zasavčanka.
