Kada zakoračite u jedan od osam plastenika sa cvećem Dragice Dostanić, kao da ste ušli u jedan drugi svet, od boja i mirisa pomute se sva čula, međutim iza sve te lepote krije se mukotrpan rad, dosta neprospavanjih noći, prolivenog znoja, a pre svega vredne ruke ove penzionerke iz Salaša Noćajskog.
Cvećarstvom Dragica je počela da se bavi nekoliko godina pre penzionisanja, kada sve sabere i oduze ima od tada 15 godina.
Za uzgajanje cveće, kaže da se odlučila iz revolta, jer je pre nego što se tim poslom počela baviti imala baštu na površini od oko 2 hektara, ali niska cena otkupa povrća ju je porazila i naterala da od toga odustane i okrene se nečemu drugom.
“Sećam se kako je sve počelo, imala sam oko 2 hektara baste i kada stigne prvi paradajz ja se obradujem, on lep, krupan, sočan, mislim se kako će biti dobra cena i kako ću lepo zaraditi, ali na žalost, dosta lošiji i znatno jeftiniji biva uvežen, naše tržište u potpunosti biva njime zatpno i naravo spusti se cena domaćim proizvodima. Eto, zbog toga sam prestala da ga uzgajam, sada ga čak nemam u bašti ni za sopstvene potrebe”, priča Dragica i dodaje da je život ispod najlona mukotrpan i težak.
“Okrenula sam se cveću, pa koliko zaradim-zaradim, bolje nego da ne radim ništa. Imam osam velikih plastenika na oko 1.000 metara kvadratnih, po sezoni ovde bude oko 150.000 više od 25 različitih vrsta biljaka. Imam dve žene koje stalno sa mnom rade, a kada posao to zahteva uposlim još jednu, dve radnice”, kaže Dragica.
U početku nije nailazila na razumevanje od strane svog supruga Bore, koji je mislio da od toga nikada neće moći da se razvije biznis i ostvari zarada, tako da je ona odlučila sve sama da uradi. Malo po malo, zaradila je dovoljno za jedan manji plastenik, a posle i za prvi veći.
“Kada sam ja krenula sa cvećem u okolini ga je uzgajao samo još jedan čovek iz Radenkovića, a meni moj muž kaže kako ga je sramota da uzgaja cveće i zaista na početku nisam imala njegovu podršku, međutim ja od svoje ideje nisam odustajala i evo dokle me je to dovelo”, priseća se Dragica.
Kroz smeh ona kaže da jedan njen radni dan traje i po 25 sati, da od svakog narednog dana ukrade po jedan sat i tako stalno, jer i pored zaposlenih radnica najveći deo posla obavlja ona sama. Radi noću, radi danju, ne postoji vikend niti godišnji odmor. Najviše posla ima tokom zime, ali dosta se radi tokom cele godine.
“U ovom poslu sezona ne prestaje, preko zime jeste glavni deo posla, jer tada kod mene u plastenik stižu biljke, recimo negde od oktobra meseca, pa do januara, februara, međutim puno manje se ne radi pre i posle tog perioda. Cveće zahteva stalnu pažnju, zalivanje, ožiljavanje, prehranjivanje”, priča Dragica.
Posla uvek ima, a što se tiče zarade, ima i nje, međutim po Dragicinim rečima znatno manje nego što je to bilo pre 10 godina, jer se od tada cena cveća nije puno menjala, ali zato jeste svega drugog, sve osim gotovog proizvoda prati evro, tako da je iz godine u godinu sve teže zaraditi.
Dragicino cveće miriše i krasi razne objekte, vrtove, domove širom Srbije, pa ga tako ima u Zrenjaninu, Rumenci, Novom Sadu, Banatskom Novom selu, Šapcu, Mitrovčani ga mogu kupiti na gradskoj pijaci, a najviše se proda u Jaraku i Hrtkovcima, jer se ta mesta nalaze na vrlo frekfentnom putu Beograd – Šabac, pa ga nakupci sa svih strana upravo tu kupuju.
Po kvalitetu njeno cveće se prepoznaje i izdavja od drugih, jer se vodi politikom da bez dobrog kvaliteta nema ni dobre prodaje, a samim tim ni zarade, a kako bi ispunila zahteve svojih mušterija Dragica se uvek trudi da im ponudi i neke nove sorte cveća, pa je pored kvalieta i po tome prepoznatljiva.
Iskreno za kraj ova preduzimljiva Salašćanka kaže da će gajiti cveće sve dok ona i muž budu imali snage, ali da taj posao, na žalost od njih nema ko da nasledi, jer obe ćerke imaju svoje karijere i poslove.
