U našem društvu važi pravilo da slabo i kratko pamtimo. Ukoliko posmatrate engleski fudbal videćete da sa vremena na vreme igrači nose crne trake, u spomen nekog od velikana klubova koji je preminuo. Na tribinama u svečanim ložama nalaze se velikani klubova ali i drugi, manje poznati, koji su sebe utkali u klupsku istoriju. Za njih kažemo da imaju sistem i tradiciju, da su organizovani i da su daleko iznad nas.

Koliko mi pamtimo?

Koga mi poštujemo?

Objektivno više nam je u poštovanju neka plastificirana folk pevaljka nego istinski asovi.

Spustimo to na lokalne priče, i razmislimo da li na događaje koje pravimo dolaze bivši asovi, kako se ophodimo prema njima?
Nema ih jer svet počinje od NAS, i pre nas niko ništa nije znao.To je taj sujetni pristup u kojem je pamćenje izbrisano, devastirano sve što se može devastirati.
Tražim ovih dana podatke o istoriji sporta na teritoriji Grada Sremske Mitrovice i prosto sam zgranut odsustvom građe. Tek tu i tamo poneki usamljeni slučaj dokumentovanja istorije od sporta do sporta, tek poneki starac koji nešto čuva ili zna.

Od nekih sportskih radnika dobio sam zbunjen pogled i pitanje da li sam normalan, kome je to još bitno.

Bitno je.

U toku 2014.godine iniciraću formiranje jednog odbora koji će imati zadatak da uradi monografiju sa istorijom sporta u Sremskoj Mitrovici sa nizom širih separata posvećenih određenim sportovima.

Možda sam totalno lud, kao što neki i kažu, ali moja želja je da jednom funkcionišemo kao sistem u kojem se znaju vrednosti. Svet nije počeo od mene, neće se ni završiti ali ću pokušati da sačuvam od zaborava sve ono što je vredelo u poslu kojim se bavim.

DŽaba nam kule i gradovi bez ljudi.