SREMSKA MITROVICA – Kada starija osoba nakon moždanog udara počne otežano da govori, meša reči ili više ne može jasno da se izrazi, porodice uglavnom prvo razmišljaju o fizičkom oporavku i rehabilitaciji pokreta. U manjim sredinama logoped vrlo često nije prvi izbor — ne zato što pomoć nije potrebna, već zato što mnogi ljudi i dalje ne znaju da logoped ima važnu ulogu u rehabilitaciji govora i jezika nakon šloga, trauma i drugih neuroloških stanja.
Kada osoba izgubi sposobnost govora ili razumevanja, porodice najčešće pomoć traže od neurologa i fizijatra, dok logoped često uopšte ne bude uključen u oporavak — ne zbog odbijanja pomoći, već zbog nedostatka informacija i svesti o tome koliko rana rehabilitacija govora može biti važna za kvalitet života pacijenta.
Upravo o tome za Ozon govori logoped Slađana Turudić, koja radi sa pacijentima koji nakon moždanog udara, trauma ili drugih neuroloških stanja prolaze kroz dug proces oporavka govora i jezika.
Afazija i apraksija nisu isto
Kako objašnjava Turudićeva, među problemima sa kojima se porodice često prvi put susretnu nalaze se afazija i apraksija govora, ali ta dva stanja nisu ista.
Afazija predstavlja poremećaj jezika i razumevanja govora, dok je apraksija govora stanje u kojem osoba zna šta želi da kaže, ali mozak otežano planira pokrete potrebne za izgovor reči.
– Čovek zna šta hoće da kaže, ali ne može pravilno da izgovori reči. To kod pacijenata izaziva ogromnu frustraciju i nervozu jer osećaju da ih okolina ne razume – objašnjava Turudićeva.
Ovakva stanja najčešće nastaju nakon:
- moždanog udara,
- tumora,
- trauma glave,
- ali i kod pojedinih neuroloških i degenerativnih bolesti.
Posebno je važna strana mozga koja je pogođena.
– Najčešće je pogođena leva hemisfera mozga jer se tu nalaze centri važni za govor i jezik. Kod oštećenja Brokine zone osoba uglavnom razume šta joj se govori, ali otežano govori. Kod oštećenja Vernikeove zone mogu se javiti teškoće u razumevanju govora, uz govor koji deluje tečno, ali nepovezano i nerazumljivo – kaže ona.
Porodice često ne znaju kako da reaguju
Kako objašnjava sagovornica Ozon-a, porodice često ne razumeju šta se zapravo događa, pa od pacijenta očekuju da komunicira kao ranije.
– Ljudi često ne mogu da prihvate da je osoba uskraćena za govor ili razumevanje i onda imaju prevelika očekivanja. To dodatno stvara pritisak kod pacijenta – kaže Turudićeva.
Dodaje da se mnogi pacijenti zbog toga povlače iz društva.
– Posebno kod mlađih ljudi postoji veliko povlačenje. Oni razmišljaju: „Šta ću da pričam kad me niko ne razume?“ To postaje veliki psihološki teret – objašnjava ona.
Logoped bi trebalo da bude uključen što ranije
Turudićeva ističe da je vreme veoma važno i da bi logoped trebalo da bude uključen što ranije, čim zdravstveno stanje pacijenta to dozvoli i u dogovoru sa neurologom.
– U većim centrima, poput Beograda i Novog Sada, logopedi se uključuju veoma rano u rehabilitaciju. Ne rehabilituju se samo ruke i noge, već i govor i jezik. Kod nas ljudi uglavnom prvo razmišljaju o fizičkom oporavku, dok govor ostane po strani – kaže ona.
Prema njenim rečima, upravo je nedostatak informacija jedan od najvećih problema u manjim sredinama.
– Ljudi uglavnom povezuju logopeda samo sa decom i nepravilnim izgovorom glasova. Vrlo retko ko zna da logoped učestvuje u rehabilitaciji govora i jezika nakon moždanog udara – upozorava Turudićeva.
Oporavak traje dugo i zahteva ogromno strpljenje
Oporavak govora često je spor i dugotrajan, ali pomaci postoje.
– Sve zavisi od težine oštećenja, godina, motivacije i podrške porodice. Kod nekih pacijenata pomaci se vide ranije, dok je kod drugih potreban višemesečni rad. Najvažnije je strpljenje – kaže ona.
Ističe da logoped ne može sam da iznese ceo proces rehabilitacije.
– Ja sa pacijentom radim pola sata ili 45 minuta jednom ili dva puta nedeljno. Suština je da porodica nastavi taj rad svakog dana. Ćerka, sin, supružnik – svi moraju biti uključeni jer upravo oni provode najviše vremena sa pacijentom – objašnjava.
Vežbe često deluju veoma jednostavno:
- prepoznavanje predmeta,
- imenovanje ukućana,
- pokazivanje fotografija,
- brojanje,
- pevanje poznatih pesama,
- ili razgovor o svakodnevnim stvarima.
– Dešava se da osoba ne može normalno da govori, ali bez problema otpeva celu pesmu ili izbroji do dvadeset. Automatizmi često ostaju očuvani – kaže Turudićeva.
Motivacija je veoma važna
Sagovornica Ozon-a naglašava da veliku ulogu ima i motivacija pacijenta.
– Neki ljudi žele da se što pre vrate normalnoj komunikaciji i veoma su motivisani za rad. Kod drugih je situacija drugačija, posebno kada postoje i drugi ozbiljni zdravstveni problemi. Tada oporavak ide mnogo teže – objašnjava ona.
Dodaje da porodica mora imati realna očekivanja.
– Ovo nije čarobni štapić. Napredak ide polako i zahteva mnogo vremena, rada i podrške – kaže Turudićeva.
Ljudi često ni ne dobiju informaciju da logoped može pomoći
Prema njenim rečima, veliki problem je što mnogi pacijenti i njihove porodice ni ne dobiju informaciju da logoped može pomoći nakon moždanog udara.
– U manjim sredinama logoped često nije dovoljno uključen u rehabilitaciju ovih pacijenata i ljudi jednostavno ne znaju kome da se obrate. Potrebno je mnogo više edukacije i podizanja svesti o tome koliko je rehabilitacija govora važna – kaže ona.
„To nije kraj života“
Iako oporavak može trajati dugo, Turudićeva poručuje da porodice ne smeju da izgube nadu.
– To nije kraj života. Ljudi mogu da napreduju i mnogo meseci nakon moždanog udara. Najvažniji su podrška, motivacija i strpljenje – kaže ona.
Kako naglašava, upravo je podizanje svesti prvi korak da ljudi nakon moždanog udara ili drugih neuroloških stanja na vreme dobiju pomoć koja im može značajno poboljšati kvalitet života.
Koliko su ovakva stanja zapravo česta u Srbiji?
Iako u Srbiji ne postoji jedinstvena i precizna statistika o broju osoba sa afazijom, apraksijom govora i drugim govorno-jezičkim poremećajima nakon moždanog udara, stručni podaci pokazuju da su ovakva stanja mnogo češća nego što javnost misli.
Prema dostupnim podacima, u Srbiji više od 25.000 ljudi godišnje doživi moždani udar, dok se procenjuje da se poremećaji govora i jezika javljaju kod čak 21 do 33 odsto pacijenata nakon šloga.
To praktično znači da se svake godine veliki broj ljudi suočava sa problemima:
- govora,
- razumevanja,
- čitanja,
- pisanja,
- i svakodnevne komunikacije.
Stručnjaci i logopedi upozoravaju da veliki broj pacijenata i njihovih porodica i dalje nije dovoljno informisan o tome da logoped može imati važnu ulogu u rehabilitaciji nakon moždanog udara, posebno u manjim sredinama gde logopedska podrška često nije dovoljno uključena u rani oporavak pacijenata.
