Za uspešan brak potrebno je pre svega poštovanje, razumevanje, volja za kompromisom i naravno ljubav. Potrebna su još i slična razmišljanja i interesovanja i jednostavno da se dve duše pronađu. Ni jedan brak nije idealan, svaki ima po neku trzavicu, prepreku koju supružnici zajedno prevazilaze i u tome leži tajna, zajedništvo i snaga, uz sve gore pomenuto čini da brak opstane, ne jednu, tri, nego evo već skoro pet decenija koliko su zajedno Vladislav i Milka Ribarac iz Zasavice 2.
Vladislav, sada sedamdesetsedmogodišnjak, je svoju suprugu Milku sada šezdesetdevetogodišnjakinju poreklom iz Banovog polja upoznao prilikom njenih poseta rodbini koja ima kuću odmah preko puta njegove. Nekoliko godina razlike učinilo je da je on prvo nije ni primećivao, ali vremenom je Milka iz tinejdžerke izrasla u devojku koja je Vladislavu brzo privukla pažnju. Počeli su da se zabavljaju 1971. godine, a dve godine kasnije, tačno 17. novembra 1973. godine njih dvoje stupaju u brak.
„Obe porodice i njena i moja bile su za taj brak i imali smo njihovu podršku, niko nije bio protiv nas. Jedno veče sam doneo odluku da je vodim kući i to je bilo to. Pošla je sa mnom 3. novembra, a dve nedelje kasnije napravili smo svadbu“, priseća se Vladislav.
Od tada, pa do dana današnjeg njih dvoje nisu se razdvajali, a gde god da su išli uvek su se vraćali svom domu i jedno drugom. Prvo dete, čerku Oliveru Olju dobili su 1974., a Katarina se rodila četiri godine kasnije, odnosno 1978. godine. Njih dve dale su im jedan novi smisao života i bile su, kao što su i sada njihov ponos. One su im podarile tri unuka i dve unuke.
Olja se udala i živi u susednoj Zasavici, dok je Katarina sa svojom porodicom u Novom Sadu.
„Oduvek smo imali puno poverenja u svoje ćerke, kupili smo im auto, nismo im ograničavali slobodu kretanja, uvek su dobijale dovoljno novca za svoje potrebe i poštovale su nas i sve što radimo za njih, nikada nisu pravile probleme. Ćerke smo pokušali i mislim uspeli da zaista jako lepo vaspitamo“, kaže Milka.
Ona dodaje da je sa njima dosta pričala, da ih je savetovala, pomagala, ali za glavna pitanja je nekako uvek bio zadužen tata, njegova reč je bila poslednja.
Bavili su Ribarčevi raznim poslovima, povrtarstvom, stočarstvom, više od decenije bavili su se pilićarstvom, a Vladislav je jedno vreme vozio i kamion.
Radili su Vladislav i Milka zajedno, odmarali su se zajedno, gajili su decu zajedno.
„Uvek smo imali puno posla i nekada se zapitam kako smo sve to izdržali, radilo se baš dosta, ali znali smo i da sebi priuštimo i odmor, voleli smo svake godine da odemo na more, zajedno nas četvoro“ priča Vladislav.
Punih 47 godina koliko su u braku delili su dobro i loše, lepe i manje lepe trenutke, jednom drugom su bili oslonac, snaga i potpora.
„Za dug brak potrebno je da su supružnici sličnog stava i mišljenja o životu, o poslu, da su privrženi porodici oboje, ako je tako, sve ostalo nije problem. Milka je iz seljačke porodice, pristojne kuće, a iz takve sam kuće i sam. Onako kako je poštovala svoje roditelje, tako je i moje, znao se neki red u oba doma. Nas dvoje smo se prosto uklopili“, nastavlja on.
Vladislav dodaje da je tokom braka bilo malih, sitnih svađa, ali nikada ništa ozbiljno i nepremostivo. Znala je Milka samo da mu zameri kada često bude van kuće, ali uglavnom na to ga je primorao posao. Doduše priznaje da je ponekad voleo otići i do kafane.
„Mislim da smo sada jedno drugom bliži nego što smo to bili u mladosti, jer živimo sami i po čitave dane provodimo zajedno. Jedno drugo zabavljamo i služimo. Imamo malo stoke, uređujemo dvorište, održavamo kuću i čekamo goste, ćerke sa svojim porodicama, najviše se svakako obradujemo unucima. Penzionerske dane provodimo lagano, čak je Vladislav sa mnom počeo, nevoljno priznajem, da gleda i jednu seriju, pa kada se epizoda završi zajedno o njoj diskutujemo“, priča Milka i dodaje da dosta vremena provodi i čitajući.
Život je težak sam po sebi, pun raznih problema i brojnih prepreka, ali kako kažu Vladislav i Milka, kada se pronađe prava osoba, neko ko te poštuje, ceni, sve se da savladati. Stvoriti zdravu porodicu, odgajiti dobru decu napraviti od njih poštene ljude, dočekati unuke sve su uspeli zajedno i ne mogu da zamisle svoje živote nikako drugačije, nego što ih sada žive.
