Radovan Vranić dobija bistu

Sremska Mitrovica – Bista Radovana Vranića biće postavljena ispred stadiona Fubalskog kluba “Radnički” u Sremskoj Mitrovici.

Inicijativu za postavljanje spomen – biste uputili su stanovnici sremskomitrovačkog naselja Hesna. U inicijativi koja je podneta Gradskoj upravi za obrazovanje, kulturu i sport navodi se da je Vranić bio jedan od najomiljenijih i najuvaženijih stanovnika pomenutog naselja.

Lokacija na kojoj će bista biti postavljena simbolična je, jer je Radovan upravo dobar deo svog života bio vezan za “Radnički” za koji je igrao, a kasnije u njemu obavljao i neke druge funkcije.

Spomen bista Radovana Vranića će po obliku i dizajnu biti slična bistama iz Gradskog parka, odnosno osnova će biti od betona u obliku pravougaonika, visine 1,5 m, a bista  – glava izlivena od bronze ili nekog sličnog materijala.

*VRANIĆ RADOVAN – VRANA

Rođen 1952. godine u crnogorskom selu Šajkovac kod Prištine. Sa dve godine dolazi u Hesnu u kojoj ostaje zauvek. Kao golobradi dečak počeo je da igra fudbal po poljanama i ledinama Hesne. U neposrednoj blizini Drvnog kombinata, nalazila se ledina pokrivena šljakom. Tu se okupljalo društvo iz ulica Bosutski put i Đure Daničića, na kome se po čitav dan igrao fudbal. Vrana je bio najmlađi pa mu je sledilo mesto golmana u ekipi. Iako je bio dosta mlađi od svojih drugova, ravnopravno se nosio i borio sa njima. Hrabro se bacao po šljaci na kojoj nije bilo prijatno padati i braniti gol. Tadašnji igrač Radničkog, Radić Ilija, u prolazu je zapazio omalenog dečaka kako neustrašivo brani. Ispričao je to Slobodanu Lakatošu-Bati i Repak Jozi, trenerima podmlatka, o kvalitetima tog malog dečkića.

Mali je u leto 1968. godine, ubrzo doveden na trening Radničkog. Posle kratkog perioda provedenog u podmlatku, prebačen je u prvi tim. To je bila sezona 1969/70 u Novosadskoj-sremskoj zoni. Sa 17 godina postaje rezerva prvom golmanu Radničkog, Jovičić Radi-Keši. U maju 1970. godine u prolećnom delu prvenstva Novosadsko-sremske zone, Radničkom je dolazio vodeći na tabeli, Vrbas. Jovičić Rade-Keša, lomi prst na ruci i Radnički ostaje bez svog prvog golmana. Tada je na raspolaganju od golmana, u klubu bio samo mladi osamnaestogodišnji Vranić. Drugog izlaza nije bilo. Vrana je morao da stane na gol i obuče golmanski dres sa brojem jedan. Tada su se Hesnerci malo i zabrinuli, koće čuvati gol Radničkog. Malo su strahovali i možda nisu imali dovoljno poverenja u osamnaestogodišnjeg Vranića. Ali zato u narednih 18 godina(sve do 15. maja 1988. godine, zadnja Vranina utakmica, Napredak(Popinci)-Radnčki), navijači Radničkog nisu imali problema i nisu brinuli sa golmansko mesto u Radničkom.

Kada je Vrana bio na golu, nisu strahovali za gol, jer je mrežu Radničkog sigurno, hrabro i pouzdano čuvao Vranić Radovan. Bio je prvi golman Radničkog u periodu sedamdesetih i osamdesetih godina. U tom periodu, ponekad bi se desilo da na golu Radničkog bude i neki drugi golman. To se dešavalo samo kada je Vana bio dobre volje i kada bi pustio nekog od rezervnih golmana, da i oni osete šta znači biti prvi golman Hesneraca.
Ubedljivo je prvi golman u klubu po broju odigranih utakmica i po broju odigranih sezona. U vremenskom periodu od oko dvadesetak godina, koliko je branio u Radničkom, odbijao je pozive velikih klubova. Nije želeo da napusti Hesnu i Radnički. U jednom kratkom periodu u proleće 1975. godine, proveo je šest meseci u gradskom rivalu Sremu. Tada je registrovan za FK Srem, da to nije ni znao ni želeo. Tadašnji predsednik Radničkog Milinković Duško, ustupio je Vranu i još nekoliko igrača u FK Srem, za 10 pari kopački. Radnički je bio u teškoj situaciji, bez opreme i novca i nije mogao da nastavi takmičenje. Zbog toga mu je Vrana oprostio jer je to bilo za interes Radničkog. Igrao je u timu koji je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina igrao značajnu ulogu u Sremskoj ligi. Bio je sastavni deo čuvene trojke Vrana-Zorka-Šerif, koji su bili okosnica i oslonac Radničkog. Vrana na golu, Zorka u odbrani i Šerif u napadu, bili su poluge Radničkog, koji je bio neugodan protivnik na svim terenima širom Srema. Tada su u timu Radničkog igrali svi igrači iz Hesne, što je davalo pravu snagu Radničkom, a oduševljavalo navijače popularnog kluba sa periferije Mitrovice. Na njega su treneri uvek mogli osloniti i računali su na njega za najteže utakmice i najteža gostovanja. Kada je imao 30 godina i bio na vrhuncu svoje golmanske karijere, pružao je nezaboravne partije. Bio je to i vrhunac jedne generacije Radničkog, koja je osvojila drugo mesto u Sremskoj ligi i kvalifikovala se za novoformiranu Novosadsko-sremsku zonu.

Tada je Vrana polako počeo da razmišlja o povlačenju. Ali u narednih 6 -7 godina, u klubu su se dešavale zanimljive i uvek iste situacije. Uprava kluba i treneri Radničkog dovodili su po nekoliko novih golmana u klub. Dešavalo se da pred početak prvenstva Radnički ima 3-4 golmana. Na Vranu se nije planiralo i on bi obično bio taj treći ili četvrti golman. Ali posle kratkog vremena, Vrana je postajao prvi i jedini golman u Radničkom. Neki od golmana bi se povredio, ili je imao tremu i uplašo se teških gostovanja. Neki bi se uvredio i naljutio. Poneki od golmana bi shvatio da biti prvi golman Radničkog nije lako i jednostavno. Tada bi Vrana ponovo stao na gol i branio bi do kraja prvenstva. Iako je već bio u poznim fudbalskim godinama, Vrana se nije povređivao, ljutio i plašio teških gostovanja. Pošteno i sigurno čuvao je mrežu Hesneraca. Nakon završene fudbalske karijere, ostao je u klubu gde je radio kao trener golmana. Nekoliko puta, kada je Radnički ostajao bez trenera, Vrana je preuzimao prvi tim. Na Vranu se uvek moglo računati.

*Izvor/foto: FK „Radnički“

Pročitajte još