Fotograf Nemanja Stanić: Treba imati „dobro oko“

Obaveza koja mu je nametnuta kao detetu kako bi od malih nogu stekao dobre radne navike i naučio se odgovornosti, godinama kasnije kod mladog fotografa Nemanje Stanića iz Radenkovića prešla je u ljubav. Konfučije je rekao: “Izaberi posao koji voliš, i neceš morati raditi ni dana u životu”, a Nemanja kao da ga je poslušao. Fotografija je postala njegova glavna zanimacija, nešto što ga ispunjava, zabavlja, nešto što sa uživanjem i lakoćom radi, a pri tom zahvaljujući njoj obezbeđuje sebi sredstva za život.

„Spojio sam za mene lepo i korisno“, kroz osmeh koji kao da mu je zaštitni znak kaže dvadesetogodišnji Nemanja.

Da počne da se bavi fotografijom „krivi“ su njegovi otac i stric.

„Moj tata i stric su se bavili fotografijom još devedesetih godina i to je bio neki porodični biznis u koji sam i ja nevoljno ušao još kao klinac. Oni su slikali i snimali raznorazna veselja, a ja sam išao uz njih kao ispomoć. Svoj lični fotoaprat sam dobio sa šesnaest godina i nekako je to bila prekretnica za mene. Jedna drugarica me je zamolila da fotografišem proslavu njenog punoletstva i tada sam prvi put samostalno sa aparatom koji sam dobio samo par meseci ranije otišao na proslavu kao neko ko je tu pozvan da radi. Mogu reći da sam imao malu tremu i dozu straha da li ću uspeti da odradim sve onako kako valja, ali mislim da sam opravdao poverenje slavljenice, jer sam u narednom periodu bukvalno slikao sva punoletstva te generacije u selu“, priseća se prvog samostalnog angažovanja Nemanja.

Narednih nekoliko godina i dalje je pratio tatu, dosta je snimao, a tek po nekada fotografisao. Učio je u tom periodu mladi Radenkovac u pokretu i više kroz praksu, da bi nakojn nekog vremena dobio poziv iz jedne mitrovačke fotografske radnje da se pridruži njenom timu. Od vlasnika iste, Mileta Mihajlovića, sa kojim je svojevremeno i njegov otac sarađivao, kaže da je naučio neizmerno mnogo.

„U današnje vreme nekako je postalo pomodarstvo da svi imaju dobre fotoaparate, da se dosta njih bavi fotografijom, ali samo zato što je oprema znatno dostupnija nego što je ranije bila, ne znači da su svi i dobri fotografi, ipak je za to potrebno nešto više od opreme. Potrebni su  znanje, rutina, potrebno je „dobro oko“ i neko ko ima sve to, pa čak i sa nešto lošijom opremom može da napravi sjajne fotografije“, kaže Nemanja i dodaje da se on nije školovao za fotografa, niti snimatelja, ali da je učio na terenu, da još uvek uči i to čini sa zadovoljstvom.

Ipak, ističe da nije od početka bilo tako, da mu je snimanje i fotografisanje predstavljalo veliku obavezu koju nije voleo.

“Morao sam da pomažem tati i to me je jako nerviralo, moji drugari odoše na rođendane, žurke, počeli smo u tom periodu i po malo da izlazimo, a ja hteo – ne hteo išao da radim. Nisam mu to puno zamerao, pogotovo kada je to nešto čime se bavim, jer sam do sada, a imam tek 20 godina stekao neku ozbiljnost, dobre radne navike, upoznao materiju i imam dosta iskustva. Vremenom sam se povezao sa brojnim ljudima iz te branše sa kojima se družim, ali i sarađujem i sve sam to zavoleo, možda baš sazrevanjem. Obaveza je prešla u ljubav“, iskren je Nemanja.

Raditi kao fotograf je, kako ponovo ističe, za njega spoj dobrog i korisnog.

„Krećem se, izlazim, prisutan sam na brojnim slavljima, manifestacijama, dešavanjima, uživam, ali ipak imam obavezu i deo koji moram da odradim. Što više, da ih tako nazovem, terena, to sam sve bolji. Meni je vrlo bitno da su oni koji me angžuju zadovoljni, jer je to dobro za posao, ali to ne znači da sam i ja zadovoljan, jer težim ka boljem i uvek može bolje. Nikada ne smem sebi da dozvolim da pomislim kako sam sve naučio i da je to – to, jer ako počnem tako da razmišljam neću dalje napredovati, a prostora za to se uvek nađe. Čovek se zaista uči dok je živ. Treba pogledati i kako kolege rade, pomći onima koji zatraže pomoć, savet, ali isto tako pomoć i potražiti ukoliko nešto ne možeš sam. Snimao sam ranije dosta, sada sve manje, lepo je znati i jedno i drugo, ali mislim da se treba opredeliti za ono što ti više odgovara, a kod mene je to svakako fotografija. Ne mogu da se zamislim u drugom poslu, ali ne zna se šta život nosi. Od ovog posla može da se živi, ali ukoliko mu se posvetiš ozbiljno, ukoliko ga shvatiš kao hobi, to teško prolazi. Pored zarade meni je fotografija donela brojna, razna poznanstva i to širokog spektra ljudi, donela mi je putovanja, druženja i dosta uzbuđenja, a to sve nema cenu”, završava Radenkovac.

Pročitajte još