Ona je žena, muškarac, majka, otac, ona je medicinska sestra, veterinar, ekonomista, ratar, stočar, ona je Biljana Vladisavljević, tridesetjednogodišnja Radenkovljanka koja hrabro korača kroz život, visoko uzdignute glave, ali sa velikim bremenom na svojim leđima.
Kuva, pere, pegla, sprema kuću, ide u šumu, na njivu, kod stoke, u plastenik. Neguje nepokretne majku i sestru, brine o ćerki.
Život joj nije bio lak, nikada. Njena prošlost je tužna, ali veruje da je budućnost svetla i sa tom verom budi se svako jutro.
Njenu porodicu već decenijama unazad prati loša sreća, pa su joj tako davne 1978. godine u neposrednoj blizini teretnog mosta između dve Mitrovice u saobraćajnoj nesreći poginuli deda i stric koji je u tom trenutku imao samo 22 godine. Njena baka ostala je sama sa sinom i ćerkom. Na žalost Biljanin otac koji je trebao da preuzme ulogu glave kuće rođen je bolestan i nije bio sposoban da vodi domaćinstvo. Baka sa prostom željom da se kuća i loza ne ugase oženila ga je sa ženom takođe bolesnom, gluvonemom i sa psihičkim problemima, koja se uprkos tom stanju izborila za potomstvo i rodila tri zdrave ćerke. Jedna od njih, najmlađa je Biljana.
Sreća zbog tri zdrave ćereke nažalost nije potrajala dugo, srednja ćerka Milena se teško razbolela i od tada, pa do današnjeg dana ona je nepokretna, ne priča i nije sposobna da se samostalno brine za sebe.
Kako bi pobegla od svega, tada sedamnaestogodišnja Biljana odlučuje da se uda za momka iz Bogatića. Dve godine život u braku je bio idelan, međutim situacija se posle toga pogoršala i u drugom mesecu trudnoće ona odlučuje se da razvede i vrati u roditeljski dom.
Nakon sedam meseci od napuštanja supruga Biljana rađa ćerku Ružicu koja sada ima deset godina, odličan je đak i mamina desna ruka.
Veru u ljubav nije izgubila, pa posle nekog vremena odlučuje da sebi pruži drugu šansu i tako uplovljava u novi brak. Na žalost ni on nije potrajao, ali iz njega ima sina Zorana, sedmogodišnjeg dečaka koji je preko radnih dana kod oca, a vikendom kod nje.
Pre dve godine Biljana se ponovo vraća u kuću u kojoj je rođena i kreće od nule da stvara novi život za sebe i svoju decu.
„Kada sam došla nazad u Radenković razmišljala sam šta ću da radim i kako ću da obezbedim sebi i svojoj deci novac, čime ću se baviti i jednostavno poljoprivreda se ispostavila kao najbolje rešenje. Krenula sam skoro od nule, sve što sam imala jesu četiri hektara zemlje, isto toliko ovaca, dva bika i stari traktor, ali imala sam i jaku želju i volju da uspem“, priča Biljana. Bikove je skoro, pa odmah morala da proda da vrati neke dugove svojih roditelja, a zatim i da plati sahranu svog oca koji se nedugo nakon njenog povratka u Radenković razboleo i preminuo.
„Bavim se stočarstvom i u svom objektu imam trenutno 34 ovce, a pored toga, evo spremam i plastenik za jagode. Njih sam posadila prvi put prošle godine na jednoj manjoj površini i mogu reći da sam prilično zadovoljna, cena je bila dobra i relativno dugo se držala. Nadam se da će i ove godine biti isti slučaj, jer sada planiram da posadim jagodu na većoj površini. Radim zaštićenu proizvodnju, nabavila sam sistem za zalivanje i dobro se potkovala znanjem“, priča Biljana.
Što se tiče ovaca, za njih je sagradila jedan dobar objekat.
„Nakon uspešne prve godine sa jagodama, nekako sam videla sebe u tom poslu. To je nešto čime ja mogu da se bavim, jer moram da budem u dvorištu i uvek blizu kuće, zbog sestre i majke. Ovce su takođe nešto što mogu da radim, mislim da su najlakše za održavanje, jer i o njima, baš kao i o jagodama brigu vodim ja sama, bez ičije pomoći. Ovce sam naučila i da jagnjim, tako da tu problema više nemam“, priča Biljana.
Za sebe ponosno kaže da nema tog posla koji ona ne zna da radi, ali napominje da nije tako bilo pre par godina kada se tek privikavala na činjenicu da će morati sve sama.
„Na početku sam razmišljala dosta o tome kaku ću, na primer sama naseći drva, pa da li ću to moći da uradim, onda sam jednog dana otišla u šumu i završila posao, da sama i nije bilo toliko teško, savladala sam tu prepreku i bila sam samo jača i spremnija za neku drugu“, kaže Radenkovljanka.
Ona sama ore, drlja, tanjira, priprema zemlju za setvu, vozi traktor kao pravo muško, ali priznaje da je od toga bole ruke, jer je traktor stari i za nju veliki, mada i sa njim izlazi na kraj – mora.
Ženske poslove obavlja u trku, a dosta joj i Ružica pomogne, više vremena i snage troši na one, kako kaže, tipično muške poslove.
„Najteže je biti roditelj svojim roditeljima, a to sam upravo ja, to sam bila svom ocu dok je bolovao, sada majci i sestri koja je nesposobna, jer njih dve potpuno zavise od mene. Kako kažu ljudi što te ne ubije to te ojača, svaki put kada sam imala neku krizu, pomolila sam se Bogu da izdržim i da sve izguram i iz svake krize sam nešto novo naučila, na svakoj svojoj grešci, maloj ili velikoj. Nema stajanja, nema predaje, nema nazad, samo pravo, hrabro, bez ičije pomoći, jer svaka pružena pomoć me je višestruko koštala“, iskrena je Biljana.
Deca su joj, ističe ona, najveća podrška, zbog njih i radi sve što radi, za njih živi.
„Ružica i Željko su moje najveće blago, njima moram da obezbedim sve što im treba. Na moju veliku sreću deca su mi sjajna, zrela, fina i vaspitana, ne prave probleme, dobri su u školi i vrlo sam ponosna na njih, a znam da su i oni na mene“, sa velikim osmehom priča Biljana, ali sa tugom u glasu kaže za sebe da je završila samo osam razreda osnovne škole, jer za dalje baka nije imala mogućnosti da je školuje. Želja joj je bila da postane frizer.
„Pokušavam da mojoj deci na sopstvenom primeru pokažem da se u životu za sve mora boriti, da je rad ključ svega i da treba ponosno da koračaju kroz život bez obzira koliko on lak ili težak bio. Ja ću se za njih boriti dok u meni ima snage i trudiću se da njihov život bude mnogo lepši od mog, to mi je osnovni cilj. Biće i zemlje i ovaca i jagoda, samo dok je nama nas“, završava Biljana.
