Siniša Tufegdžić: Prva harmonika Jugoslavije

Dobar glas daleko se čuje, a muzika još i dalje. Da je to tako dokazao je Siniša Tufegdžić, nekadašnja Prva harmonika Jugoslavije.

Rođen je 1968. godine u Radenkoviću, malom selu na severu Mačve gde je proveo većinu svog života i gde mu je i dan danas porodična kuća, mada poslom je mahom vezan za Beograd za koji kaže da je centar ne samo Srbije, nego i Balkana, bar kada je reč posla kojim se on bavi.

Siniša potiče iz muzičke porodici, njegov otac je takođe svirao harmoniku, ali u to vreme bio je samouk, on je učio da svira protivno želji njegovih roditelja i to dok je čuvao stoku.

Pošto je bio jedinac, Sinišin otac želeo je da prenese svoju ljubav prema harmonici i muzici uopšte na sina i bio je vrlo ponosan kada ga je testirao i video da on poseduje talenat, jako dobar sluh. Godinama kasnije Siniša je i sam isto tako testirao svoju decu.

„Jako rano sam se zainteresovao za harmoniku, ni sada ne znam da li je to bila pusta dečija želja za igrom ili je to stvarno tada bila neka vrste ljubavi. Ja sam već kao četvorogodišnjak počeo da pritiskam dugmiće na očevoj harmonici, a od sedme godine i samostalno da sviram, što bi se reklo, po sluhu“, priča Siniša.

Pošto je rođen u sirmašnoj porodici otac se u jednom trenutku zabrinuo da je suviše rano Siniša počeo da se posvećuje harmonici, želeo je da ga on i supruga iškoluju, da nešto postigne u životu i da ne ostane lokalni muzičar, kao što je i on sam bio. Počinje da mu brani da svira na njegovom instrumentu.

„Otac i majka želeli su da mi izvedu, kako mi Mačvani kažemo, na pravi put, pa ih je moja ljubav počela brinuti, međutim to je bilo jače od mene i jednostavno su posle nekog vremena odlučili da me ukoliko sam se već odlučio za muziku i imam talenta, adekvatno i školuju. Upravo tada krećem na časove harmonike kod Mila Trninića, nekadašnjeg đaka čuvene Krnjevac muzičke škole za harmoniku sa dugmadima

„Kada smo počeo prvo da učim kod Mileta Trninića, to je bilo sporadično, kada on ima vremena za mene ili kada tata može da me odvede u Uzveće, pošto je on tamo živeo. Vrlo brzo su moj otac i Mile shvatili kako ja dobro napredujem i da je meni harmonika u krvi“, priseća se Radenkovac.

Nakon završene osnovne škole koju je pohađao u Noćaju Siniša odlučuje da prekine školovanje i da se u potpunosti posveti harmonici, te ga otac tada upisuje u pomenutu Krnjevac školu, gde mu je profesor bio Aleksandar Todorović- Krnjevac.

Sedam godina, dva puta nedeljno Siniša je išao u Beograd na časove, što je značilo nekoliko sati putovanja, za 45 minuta nastave, sviranja. Od Radenkovića do Mitrovice, od Mitrovice do Beograda, pa po Beogradu do škole i ništa njemu nije predstavljalo problem, bilo mu je važno samo da svira.
Siniša se iz tog perioda seća da je škola manjkala sa prostorom, te da je u jednom trenutku u učionici znalo da svira čak četiri đaka, svaki smešten u po uglu prostorije.

„Ja sam jedan od retkih iz severne Mačve koji je postigao ovoliki uspeh u muzici, ali ne zbog vanserijskog talenta, nego zbog fanatizma prema muzici. Nas je bilo puno u školi, ali se na taj način izvršila i neka vrsta selekcije, talentovaniji, uporniji, bolji su ostajali, oni lošiji napuštali školu. Da bi čovek u nečemu uspeo mora da bude fanatik, mora da bude „lud“, da se odrekne mnogo čeka, ali ako se odrče svesno od toga nema ništa, jedino nesvestan fanatizam, a to je to što ljubav čini, vodi ka uspehu. Ja jesam bio fanatik i tada i sada“, kroz osmeh priča Siniša.

Sa 15 godina on se prvi put našao na takmičenju harmonikaša. Bilo je to u Obrenovcu na nadmetanju koje je organizovao list “Kekec”. Okupili su se mladi instrumentalisti iz cele zemlje, tada velike Jugoslavije, a Siniša se ne nadajući pobedi prijavio i ispostavilo se bio najbolji. Ta pobeda obezbedila mu je direktan prolazak u polufinale na prestižnom takmičenju “Prva harmonika Jugoslavije” u Sokobanji.

U to vreme takmičenje u Sokobanji je bilo najveće i najvažnije, okupljalo je harmonikaše ne samo sa Balkana, nego i iz cele Evrope, Amerike, Australije. Pobeda u Sokobanji otvarala je vrata estrade.

Siniša na svom prvom takmičenju “Prva harmonika Jugoslavije” nije ostvario uspeh kojem se nadao, nije bio među troje najboljih, ali nakon tog takmičenja kao da je dobio, kako sam objašnjava, adrenalinsku injekciju, njegova želja za sviranjem nikada nije bila veća. Vežbao je posle toga i po deset sati dnevno.

“Drugari stanu pod prozor, viču hajmo, idemo na ulicu, u igru, a ja samo odmahujem glavom, ništa mi nije bilo preče od harmonike”, priseća se dalje Siniša.

Naredno takmičenje u Sokobanji za njega je bilo 1986. godine i tada osvaja treće mesto, a već sledeće godine biva drugi. Isto mesto potvrdio je i 1988. godine, međutim uporan i siguran u sebe prijavljuje se na isto takmičenje i 1989. i konačno osvaja titulu “Prva harmonika Jugoslavije”. Tada su mu se zaista i otvorila vrata estrade i on uplivava u profesionalne vode.

Krenule su turneje, gostovanja na radio stanicama, nastupi jedan za drugim, kako solistički, tako i sa orkestrom, bila su to druga vremena.

Učestvovao je Siniša na pločama brojnih poznatih pevača – Šabana Šaulića,Vide Pavlović, Ljube Aličića, Enesa Begovića, Hasan Dudić. Pratio ih po turnejama, komponovao muziku, pisao aranžmane, za druge i za sebe.

“Ne znam tačan podatak, ali do sada sam komponovao preko 300, 350 kompozicija, što instrumentala, što pesama. Kao solista odsvirao sam preko 800 kompozicija za najveće zvezde naše estrade“, priča Siniša i dodaje da trenutno sa svojim orkestrom radi muzičku emisiju na Grand televiziji. Emisija ide uživo i emituje se svake srede.

On i dalje putuje po celom svetu, radi sve vrste zabava, veselja, proslava, koncerata, a u poslednje vreme počeo je da radi i sa učenicima, mada priznaje da za tako nešto nema previše vremena.

O povlačenju iz sveta muzike Siniša ne razmišlja, jer zna da još uvek ima puno toga da ponudi publici, ono što njega više muči jeste razmišljanje o tome šta će radii kada zaista dođe vreme da „okači harmoniku o klin“. Muzika je jedino što zna da radi, sve što je mogao dao je i daje još uvek muzici, ona je njegov život i pored porodice glavni motivator i pokretač.

„Guram, borim se, radim punom parom i mislim da ću tako sve dok bude bilo snage i energije u meni, ja sam srećan i ispunjen čovek, kako na poslovnom, tako i na porodičnom planu, otac sam troje dece, ponosni deda dva unuka. U mom poslu je jako teško ostati, da se tako izrazim, normalan, ne odati se neki porocima, ja sam to uspeo i ponosan sam i na to“, završava Siniša.

Foto: sinisa-tufegdzic.com

Pročitajte još