Sa osmehom na licu u borbi protiv leukemije

Sremska Mitrovica – Dvadesetpetogodišnji Aleksandar Dostanić iz Salaša Noćajskoj razboleo se 2013. godine, tačnije 22. maja te godine njemu je dijagnostikovana leukemija.

Da je bolestan saznao je nakon obaveznog sistematskog pregleda na višoj školi. Do tada, kao i u danima nakon toga osećao se sasvim normalno, zdravo, nije imao nikakve simptome koji bi ukazali koliko je njegovo zdravstveno stanje ugroženo. Enormno povećan broj leukocita ipak je bio dovoljan pokazatelj. Konačna dijagnoza – hronično granulocitna leukemija.

Prvi korak u lečenju bolesti bio je uzimanje tableta koje se zovu anzolip. Pomenuti lekovi u većini slučajeva pomognu obolelom i omogućavaju mu da normalno živi godinama, ali nažalost nakon samo godinu dana Aleksandar postaje imun na tu terapiju i prelazi na drugu, uvodi mu se lek tasigna.

Jedan i drugi nabavljao je o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Kao i prethodna i ta terapija je trebala Aleksandru da omogući normalan život, ali ponovo nakon godinu dana on i na te lekove postaje imun. Tu država staje, u Srbiji ne postoji dalji način lečenja Acine bolesti, bar ne o trošku Fonda.

„Prvo saznam da sam bolestan, pa onda da mi jedan, drugi lek ne pomažu, udarci su se nizali, ali to me nije porazilo. Čuo sam od moje doktorke za jedan lek koji nije na pozitivnoj listi lekova i koji bih morao da ga nabavljam o svom trošku i nema ga kod nas. Njega sam počeo da koristim i bez njega nije mogao dalje“, započinje Aleksandar.

Pošto je lek izuzetno skup, a da bi Aleksandar imao sredstava da ga nabavi svaki mesec za njega su pokrenute mnogobrojne humanitarne akcije. Funkcionisalo je to tako ponovo godinu dana, priča se posle toga ponovila. Prestao je lek da deluje i Aleksandar biva smešten u Klinički centar Vojvodine. Od maja do decembra meseca 2017. godine njegov život se sveo na bolničku sobu.

„Devet meseci ja sam većinu svog vremena provodio u sterilnoj sobi, jako skučenom prostoru u kojem sam zbog jake hemioterapije morao da boravim. Bio sam izolovan u sobi koja je toliko bila uska da nisam mogao da raširim obe ruke u njoj, bio sam loše i fizički, a na trenutke i psihički. Mada sada kada se setim tog perioda, mislim da sam se držao relativno dobro, hrabro“, priseća se Aleksandar prošle godine.

On, zajedno sa svojim roditeljima i bratom odlučuje da potraže neki novi način na koji bi izašli na kraj sa njegovom bolešću. Kao rešenje javio se lek bosulif, naravno kao ni prethodni ni on nije na pozitivnoj listi lekova i Dostanići su primorani da ga sami kupuju. Njegova cena iznosi 3.500 evra, nabavlja se u Mađarskoj i sada ga koristi već oko 7 meseci.

Ništa od svega toga ne bi trebalo da predstavlja problem i ne bi sve to bilo potrebno, da Aleksandar u registru svetskih davalaca ima podudarnog davaoca koštane srži. Kada je reč o operaciji za sada mu je jedina opcija transplantacija koštane srži njegovog rođenog brata koji je sa njim podudaran 60%. Uspešna transplantacija može biti izvedena u jednoj klinici u Rimu, a cena iste se kreće između 200.000 i 300.000 evra.

Kako bi pokušali da prikupe sredstva ponovo je pokrenut niz humanitarnih akcija, razne predstave, koncerti, pa čak i broj za poruke preko fondacije „Budi human – Aleksandar Šapić“.

„Ja se nadam da operacija u Rimu neće mi ni biti potrebna, da ću jednostavno pronaći svog donora u regularnom registru davaoca koštane srži“, kaže pun nade Aleksandar.

Čudno, je dodaje on, kako se čoveku promeni život iz korena za jedan dan, za samo nekoliko sati. Jedan dan si zdrav, bar se tako osećaš, drugog dana ti govore kako imaš ni manje ni više nego leukemiju.

„Nisam imao nikakve znake bolesti, ništa nije ukazivalo na to šta nosim u sebi, osećao sam se sasvim normalno, kao jedan obični dvadesetogodišnjak. Sve je bilo potpuno u redu, uživao sam u životu, borio se sa svojim malim ličnim problemima, mučile su me ljubav, prijateljstva, sve ono što može da muči jednog mladog čoveka koji je do tada vodio normalan život, studirao sam, igao folklor, družio se. Dan kada sam imao sistematski na kojem su otkrili da nešto sa mnom nije u redu čestitao sam majci rođendan, bio sam potpuno bezbrižan, sve dok me nisu zvali da mi kažu kako moram na dodatni pregled. Bez da su mi rekli da je stvar ozbiljna znao sam da jeste, osećao sam to, samo nisam znao koliko ozbiljna, na žalost brzo sam i to saznao“, priča Aleksandar.

Kada je saznao ozbiljnost njegovog stanja našao se u šoku, ali nije dao da ga parališe kao što samo strah ume, od samog starta odlučio je da će da se bori i da će biti pozitivan, ma koliko borba bila duga, teška i neizvesna.

Trebao je Aleksandar prvo sam sebe da prihvati bolesnog, da prihvati novo stanje u kojem se našao, da pokuša da nastavi život sa leukemijom. Trebala je i njegova porodica da prihvati isto, njegovi prijatelji.

„Sve to je teško, ali nije neizvodljivo. Samom sebi bolest moja nije problem, odnosno prihvatanje činjenice da sam bolestan, radim sve stvari koje sam radio i pre, čak sam počeo da radim i nešto što ranije nisam, kao na primer naučio sam da sviram gitaru. Ispunio sam sebi puno želja, međutim ono što sam primetio jeste da ljudi ima jako puno stereotipa. Sažaljenja mi je i previše, potepšavanja po ramenu i slično“, kaže Aca.

On dodaje da je bilo trenutaka koje nikada u životu neće zaboraviti, ljudi koji su mu pomogli i kojima je on pomogao.

„Teško je kada u bolnici legneš u susedni krevet pored nekog, pa te osoblje bolnice slučajno probudi u toku noći jer je taj neko preminuo i iznose ga. To je nešto što čovek mora da procesuira, da prihvati, da se suoči s tim i da to pobedi, da ne dozvoli da ga proganja i da ga zaustavi, pa ni uspori u sopstvenoj borbi. Malo je bilo dana kada sam ja bio depresivan, mahom sam ja taj koji ohrabruje sve oko sebe. Veliki sam optimista, nisam prvi i nisam jedini koji prolazi kroz sve ovo. Ukoliko moje iskustvo može nekome da pomogne to će mi biti velika nagrada, ako sve ovo prođe u redu, a siguran sam da hoće, planiram da pokrenem blog u kojem ću pisati o ovoj mojoj bori, poslati poruku svima koji se nalaze u istoj situaciji da nisu sami.“, kaže Aleksandar i poručuje da svi mi imamo dan kada ćemo završiti, samo je bitno kako ćemo sve ostale proživeti.

Oni koji žele da pomognu Aleksandru da nastavi svoju borbu mogu to učitniti slanjem sms poruke 495 na broj 3030 ili uplatom na sledeće račune:
Dinarski: 160-503249-37
Devizni: 00-540-0002663.0
IBAN broj: RS35160005400002663038
SWIFT/BIC: DBDBRSBG

Pročitajte još