Najlakše je pobeći iz sela

Tridesetdvogodišnji Rade Budećević se kao i većina Ravnjanaca u današnje vreme bavi poljoprivredom i uporedo radi u Brodogradilištu „Vahali“.

On je ratar, povrtar, stočar. Obrađuje ukupno 10 hektara zemlje u sopstvenom vlasništvu, od toga ove godine zasadio je pšenicu na polovini svojih njiva, pod ječmom je hektar, a po dva hektara zemlje mu je pod kukuruzom i detelinom.

Pored toga, trenutno Rade ima pod paprikom, takozvanom rogom 30 ari, što je za 10 ari manje nego prethodne godine. Radi se o intenzivnoj proizvodnji na otvorenom, koju je zbog nedostatka radne snage bio prinuđen da ove sezone smanji. Zasađeno ima više hiljada biljaka, koje zaliva sistemom za navodnjavanje kap po kap.

“Problem sa kojim se mi Ravnjanci, pa i ja susrećem poslednjih godina jeste nedostatak radne snage, kada dođe vreme za berbu paprika nemamo dovoljan broj ljudi koji bi taj posao mogao da završi. U nešto boljem položaju su po tom pitanju višečlane porodice, mada ko se ozbiljnije bavi uzgojem paprike muku muči sa manjkom radnika”, priča Rade.

Upravo to i jeste glavni razlog zašto se on odlučo da smanji površinu pod paprikom.

“Što se tiče tradicionalnih ratarskih kultura sve sejem u skladu sa sopstvenim potrebama, prvenstveno da imam dovoljne količine kukuruza i dateline za stoku, sve što ostane kao višak dobro dođe, proda se, ali uglavnom podmirujem potrebe domaćinstva”, kaže Rade.

On trenutno u svom objektu ima osam teladi, zatim 30 ovaca i isto toliko jaganjaca, kao tri krmače za prašenje.

U poslu nije sam, podjednako rade i njegov otac, majka, ali i deda, koji je pretežno zadužen za čuvanje ovaca, kako kroz smeh kaže Rade, deda je pastir.

„Sada su nam možda ovce najisplativije, jer ih ne hranimo na jaslama, one se puštaju na ispašu. Kod njih i jeste najbitnije kada su na ispaši, jer tada najmanje koštaju. Ovce generalno jedu dosta kabaste hrane, pa na primer kada su na jaslama za godinu dana deset ovaca pojede 300 bala dateline, a sa toliko može da se uhrani četiri bika”, objašnjava Rade.

Kod junadi dobra stvar je, kako opriča Ravnjanac, činjenica da kada ih prodaš imaš nešto viša para, što bi ljudi rekli, na kamari.

“U ovom trentku imam deset grla junadi, to je neka brojka koje se poslednjih godina uvek držim, toliki mi je i objekat, a i zemlje imam svoje taman toliko da sve uklopim, da uhranim i ovce i junad i po koju krmaču. Iskreno govoreći ni tov junadi nije isplativ, ali šta je tu je, nekada cena bude dobra, pa se nešto i zaradi, nekada omane, ali mora da se radi, da se gura dalje i napred”, priča Rade.

Veseo, nasmejan, kroz smeh i on, kao i svi drugi poljoprivrednci ne samo u Mačvi, nego u celoj Srbiji žali se na visoku cenu goriva, to je kaže boljka koja ne prolazi.

“U takvom vremenu živimo i u takvoj smo situaciji da stalno moramo da pravimo razne kalkulacije, da planiramo, a opet to je skoro nemoguće, cene naših poljoprivrednih proizvoda dosta osciliraju. Računica je sve manja. Nije ni čudo da mladi odlaze iz sela i da ne žele da se bave zemljom i stokom, puno, ma i previše je tu briga, puno faktora na koje ne može da se utiče, kako što je, eto možda za nas poljoprivednike i najvažniji, a to su vremenske prilike. Stalno gledamo u nebo”, priča Rade.

Ne želi, naglašava, puno da se žali, ali realnost je takva da je poljoprivrednik u sve nezavidnijoj situaciji, međutim ne izgubi nadu da će biti bolje.

Za sada nema u planu da širi svoju proizvdnju, ni kada je reč o uzgoju stoke, ni kada je reč o žitaricama i paprici.

“Guraću ovako još neko vreme, pa ću videti šta ću i kako dalje, meni nije cilj da napustim svoje selo, meni je cilj da od svog rada, svojih ruku i zemlje mogu da živim normalno i za to ću da se borim u budućnosti”, završava Ravnjanac.

Pročitajte još

One thought on “Najlakše je pobeći iz sela

  1. Pre brige o turistima trebalo bi misliti i na lokalno stanovnistvo i obezbediti im pristojne uslove za zivot, kao sto je asfaltiranje ulica koje su toliko propaleKO da se asfalt jedva prepoznaje, zavrsiti kanalsku mrezu za odvod vode, obezbediti mesto za okupljanje mladih ljudi i sl. Moj suprug i ja smo kao penzioneri dosli u Lezimir i vec 12 godina u ovom selu se nista u tom pogledu nije uradilo. Jad i beda. Prema tome, ne beze ljudi sa sela zato sto su „besni“, vec zato sto nemaju nikakvu perspektivu, a odnosom prema selu osecaj beznadja se produbljuje.

Comments are closed.