IZ GRADA U SELO: Nenad je svoju oazu mira i dodatni izvor prihoda našao u Zasavici

Sve je manje mladih koji žele ostati na selu, a oni koji se iz grada presele u selo su prava retkost. Dvadesetšestogodišnji Nenad Dobričić je uradio upravo to. Rođen je u Sremskoj Mitrovici, već nekoliko poslednjih godina živi sa druge strane Save, a od jula 2017. sve više vremena provodi na sada već svom imanju u Zasavici II, baveći se onim što ga čini srećnim – poljoprivredom.

Poslednjih 10 godina, od svojih takoreći tinejdžerskih dana Nenad radi u jednom kafiću u gradu, tu se priznaje vremenom zasitio i gužve i ljudi i raznih priča, trebao je svoju oazu mira. Nju je našao sasvim slučajno upravo u Zasavici.

“Oduvek sam sanjao, maštao, imao želju da imam svoje životinje o kojima ću voditi brugu, svoju farmu, neko mesto gde ću i da radim i da odmaram, što bi rekli ljudi da lečim živce, mesto gde mogu da mi dođu prijatelji, da pravimo kotlić, roštilj, mesto na kojem će se meni dragi ljudi okupljati i provoditi vreme rasterećeni od svakodnevnih problema. Zamišljao sam jedno gazdinstvo, moje gazdinstvo i svakim danom od jula meseca prošle godine meni se ta zamisao po malo ostvaruje”, počinje Nenad.

On je dodir sa selom imao još u ranom detinjstvu, jer je letnje raspuste provodio kod rodbine u Glušcima i Laćarku. Voleo je tamo da boravi i upravo iz sela nosi neka od najlepših sećanja, ljubav prema životinjama, zemlji.
Priča sa imanjem u Zasavici je počela dosta ranije, odnosno sve je krenulo, kako kaže, od kozijeg sira.

“Brat od tetke iz Laćarka imao je nekoliko koza i kroz priču rešili smo da počnemo da pravimo sir od kozjeg mleka i da vidimo da li možemo da ga prodajemo. Krenulo je to nama lepo, kilu-dve, kilu-dve i nakon godinu dana došli smo do toga da sa deset koza ne možemo da napravimo sira koliko su nam ljudi tražili. To je meni bio znak da smo na dobrom putu, pa sam odlučio da potražimo neko imanje na kojem bi imali nešto veći broj koza i pokrenuli pravi mali biznis, konkurisali za subvencije i podigli generalno tu priču na jedan viši i ozbljniji nivo”, priča Nenad.

Kroz priču sa jednim prijateljem saznao je da njegov otac ima upravo ono što je tražio – imanje sa pola hektara obradive zemlje o kojima ne može više zbog starosti da vodi brigu.

“Kako sam to čuo odmah sam kontaktirao čoveka i već sutradan sam bio na imanju na kojem je u to vreme bilo nekoliko životinja. Ja sam vrlo rado prihvatio obavezu da o njima brinem, da ih hranim i sve ostalo što treba, tako sam se pripremao za ono što me čeka kada nabavim svoje životinje, dosta sam mogu da kažem tako naučio. Još uvek učim, stalno čitam, razgovaram sa ljudima, raspitujem se, sve želim da znam i ništa mi nije teško. Često znam da odem kod ljudi koji već imaju životinje, stoku i na licu mesta vidim kako taj uzgoj treba da izgleda, iskustva drugih su mi od neprocenjivog značaja”, iskren je Nenad.

Do prošle jeseni puno toga je uradio na imanju, izgradio je neke nove objekte, a postojeće malo renovirao, zemlju je spremio za setvu. Tokom zime je mirovao i odlazio na svoj kako ga od milošte zove ranč samo povremeno, jer je prethodni vlasnik sklonio sve svoje životinje i za Nenada tamo u tom periodu nije bilo posla.

Sa prolećem i lepim danima on je nabavio svoje prvo stado koza. Radi se o sorti francuska alpina.

“Jedva sam čekao da se vreme prolepša, pa da krenem u akciju i da počnem da ostvarujem sve ono što sam zamislio. Za početak nabavio sam 19 koza, odnosno 18 koza i jednog jarca, u međuvremenu mi se nekoliko koza ojarilo, tako da sada imam i 9 jarića. Nabavio sam jednu krmaču koja treba da se oprasi u maju mesecu i nekoliko zečica. Ono što mi je u planu jeste da nastavim da širim stado koza, da imam 30 do 40 zečeva mesečno za klanje da nabavim patke, domaće guske, ćurke. Živina bi takođe u maju mesecu trebala da mi stigne. Cilj mi je da napravim jedan asortiman proizvoda koji ću moći da ponudim domaćim restoranima, a što da ne i nekima van Mitrovice. Želim da imam u svojoj ponudi i šunku i kobasicu, kulen i više vrsta kozijeg sira koji ću isključivo sam praviti, pa da imam zečetinu, pačetinu, ćuretinu, ono što u našim ugostiteljskim objektima nema, a mislim da može da prođe, jer ljudi uvek traže nešto novo i pogotovo u poslednje vreme zdravo za jelo”, pun entuzijazma kroz osmeh priča dalje Nenad i dodaje da će podići naredne godine i plastenik.

On kaže da iako ima podršku ljudi oko sebe za ono što radi, mnogi nisu verovali da će se upustiti u tu priču. Neki od prijatelja mu poveruju tek kada obiđu njegov ranč i sopstvenim očima se uvere da on sam vodi brigu o životinjama i uređuje svoje imanje.

Ono što je Nenadu kaže najdraže od svega jeste što njegova trogodišnja ćerkica Lena već deli sa njim ljubav prema selu i što voli da provodi vreme na ranču, što nema strah od životinja i što kada je tu ne skida osmeh sa lica.
“Lena i ja dođemo ovde što ranije možemo, a idemo sa ranča onda baš kada moramo. Ona mi i tako mala već pomaže oko svega, sa mnom hrani životinje, čisti, sklanja, zaista voli to da radi. Vidim koliko je srećna na ranču i to je još jedan, odnosno najvažniji razlog zbog kojeg ovo radim i zbog čega ću u ovome da istrajem”, zaključuje Nenad.

Pročitajte još