Sremska Mitrovica – Noćajac Dimitrije Sretenović od klinačkih dana svira bubnjeve, a od pre nekoliko godina ima i radonicu u kojoj ih izrađuje za druge.
Bubnjevi su počeli da ga zanimaju kada je imao deset godina, a da bi ih svirao tada nije imao drugo rešenje nego da ih napravi za sebe. Ljubav prema tom instrmentu javila se nekako spontano, ali priznaje Dimitrije veliki uticaj na njega je imao i MTV koji je u to vreme dosta gledao i Lars Urlih, bubnjar rok grupe “Metalika” koji mu je u to vreme, pa i godinama kasnije bio idol. Upravo uz televizor je i naučio prve taktove pesama.
„Nisam se bavio fudbalom kao većina mojih drugara, ja sam ostajao kod kuće, gledao i slušao MTV i skidao pokrete bubnjara raznih bendova koji su se ređali na programu. Tako sam ja ustvari i počeo da sviram. Vrlo brzo sam krenuo i na razna veselja, gde bi mi dozvolili da odsviram pesmu, dve što je u tom trenutku za mene bilo od neprocenjivog značaja, jer svaka nova svirka meni je donela novo iskustvo. U to vreme u Mitrovici nije postojala škola u kojoj sam mogao steći formalno obrazovanje, odnosno nije postojao taj smer, a drugi instrument mene nije interesovao“, priseća se Dimitrije.
Na svojim prvim, improvizovanim bubnjevima sa samo 13 godina počeo je da svira u jednoj kafani u kojoj je zaradio dovoljno novca da kupi pravi bubnjeve.
„Mojim trudom i zalaganjem dosta je tu bilo napretka u smislu sviranja i generalno poznavanja muzike, što je vrlo brzo prepoznao jedan muzičar iz Bogatića koji je oformio bend u kojem sam se i ja našao. Od tada moje sviranje je dobilo jednu dosta ozbiljniju, profesionalniju dimenziju. Vrlo brzo je taj bend sastavljen od nas nekoliko talentovanih muzičara bio među najboljima u Mačvi“, priča Dimitrije.
Bubnjevi su postali jedna vrsta njegove opsesije, koju na početku njegovi roditelji, poljoprivrednici nisu podržavali.
„Dosta zemlje imamo i naravno da je otac očekivao da ga ja nasledim i da nastavim time da se bavim. Bilo je trzavica sve dok nisam počeo lepo da zarađujem, mislim da su moji roditelji tek tada prihvatili moju odluku da se posvetim isključivo muzici. Tata nije imao druge, nego mi je uvidevši da od mene poljoprivrednik biti neće, dao novac da kupim ozbiljnije bubnjeve. Od tada imam njihovu punu podršku“, kaže kroz osmeh Noćajac i dodaje da možda nije poljoprivreda, ali svakako posao muzičara jeste dosta naporan fizički, zaređaju se svirke po nekoliko dana uzastopno, pa razna putovanja, bude teško.
Kod bubnjeva je, objašnjava Dimitrije, potrebno da čovek ima osećaj za puls, za ritam, to mora biti urođeno, ali se nadograđuje vrednim radom. Takođe, mora dosta da se vežbaju prsti, ruke, odnosno mišći, tehnika.
On se pored sviranja i izrade bubnjeva bavi još i pedagoškim radom, odnosno uči druge, prvenstveno mlade ljude da sviraju. Za sada, kako kaže, iza sebe ima četiri jako dobra bubnjara i vrlo je ponosan na njih.
“Prvog bubnjara sam obučavao još davne 1999. godine, tamo negde pred moj odlazak u vojsku sa svojih 20 godina. Uz njega sam i ja naučio neke stvari kada je reč o pedagogiji, sada to ide dosta lakše i brže. Ko ima talenta za 2,5 godine može savladati bubnjeve tako da svira baš sve”, tvrdi Dimitrije.
Željda da izrađuje instrmente u njemu je još od njegovih prvih napravljenih bubnjeva. Uvek je pored sviranja pokušavao da dogradi svoj instrument,da ga prepravi, da učini da on dobije što bolji zvuk.
“Na jednom običnom dobošu ima puno detalja koji menjaju zvuk, a ja uvek znam kakav želim, malo po malo i ta izrada bubnjeva je došla spontano. Polako sam ulazio u materiju i sve me je više zanimalo da znam baš svaki detalj bubnjeva, sve jedan korak u procesu njihove izrade”, nastavlja Dimitrije.
Noćajac objašnjava da svako drvo proizvodi drugačiji zvuk i nikako nije svejedno kakvo se koristi za izradu bubnjeva. Kvalitet ručno izrađenih i fabričkih bubnjeva ne može da se poredi, odgovorno tvrdi.
Kada je pre 2,5 godine ozbiljnije počeo da se bavi izradom bubnjeva za jedan mu je trebalo i mesec dana da ga komletno završi, ali to je period kada nije znao koje sve mašine su mu potrebne, nije znao da upravlja njima, ali sada bubnjeve završi za najviše nedelju dana.
U Srbiji je tek nekoliko njih koji se bave poslom kao i Dimitrije, s jedne strane to je prednost, s druge mana, pa tako na početku kada mu je trebao neko da mu sa svojim znanjem i iskustvom pomogne bilo je skoro nemoguće naći osobu za to, pa se snalazio kako je znao i umeo.
Sviranje i izrada bubnjeva za njega ne idu jedno bez drugog i ni jednog od ta dva posla za sada se ne bi odrekao.
Ljubav prema bubnjevima od Dimitrije nasledio je i njegov sin Vuk. Sada jedanestogodišnjak svira već pola svog života, upisao je muzičku školu i vrlo je talentovan.
“Vuk je vrlo talentovan za muziku i mislim da imam pravog naslednika u svakom smislu te reči”, ponosno kaže Dimitrije.
