Aleksandar Čereković o jednom po malo neobičnom zanimanju: Vizantijski ikonopis je svet za sebe

Rođen u Sremskim Karlovcima, stanovnik Mačvanske Mitrovice već duže od jednu deceniju, Aleksandar Čereković slikanjem se bavi od malih nogu. Njegov talenat za umetnost ovaj sada četrdesettrogodšnjak počeo je da ispoljava još kao dete. Za sebe kaže da je tu umetničku crtu nasledio od predaka sa očeve strane, a da je isti gen prešao i na njegove dve ćerke. Poslednjih dvadeset godina Aleksandar se posvetio vizantijskom ikonopisu i do sada iza sebe ima osam oslikanih hramova širom Srbije, Bosne, pa čak jedan i u Grčkoj, kao i brojne restauracije.

“Crtao, a zatim i slikao sam od kako znam za sebe i uvek su stariji ljudi u mom okruženju bili oduševljeni kako to meni ide, međutim oduševljenje nisu delili i moji roditelji, koji mi nisu dozvolili da taj svoj talenat školujem, jer Bože moj ne može se od umetnosti na Balkanu i u Srbiji živeti, tako da sam upisao i završio srednju veterinarsku školu, ali me to svakako nije sprečilo da i dalje slikam, pa je tako nekoliko prijatelja završilo akademiju zahvaljujući mojim radovima”, vraća se više od dve decenije nazad u prošlost Aleksandar.

Nakon škole on odlazi u vojsku, a po povratku iz iste i kratkog zaposlenje odlučuje da napusti Srbiju u kojoj je u to vreme vladao opšti haos i da potraži sreću u Grčkoj, jedinoj zemlji u koju je mogao da ode bez puno novca.
Tamo je Aleksandar lepo zarađivao od umetnosti, od prodaje svojih slika, međutim u jednom trenutku njegov život kreće drugom putanjom.

“U Grčkoj sam živeo od slikanja, sve što bih naslikao mogao sam da prodam nije važno da li su to bili portreti ili slike prirode, ali u jednom trenutku upoznajem sveštenika Konstantinosa koji mi otvara oči i upoznaje sa jednim novim svetom, za mene do tada potpuno nepoznatim. Njemu su pričali o Mikro Serbos – malom Srbinu, kako su me zvali, o tome kako ja lepo slikam, međutim kada me je upoznao prosto mi je rekao da sve što radim nema nikakvu vrednost i da bih ja trebao da počnem da se bavim vizantijskim ikonopisom. To je za mene tada zvučalo kao nešto naučno fantastično, ali bukvalno, jer je vizantijski ikonopis svet za sebe. Svet u kojem ne važe pravila ove realnosti koju mi prihvatamo kao realnost, ono što mi vidimo, on ima svoja pravila, od toga da nema gravitacije, senke, preko toga da je anatomija potpuno drugačija, do potpuno drugačije simbolike boja i slično”, objašnjava Aleksandar.

On dodje da je bio oduševljen onim što mu je Konstantinos isprčao, a istovremeno i iznenađen činjenicom o postojanju tog sveta s kojim on do tada nije bio upoznat. Prestao je da slika sve ono što je sllikao i od novog grčkog prijatelja učio o vizantijskom ikonopisu.

“Konstantinos se bavio ikonopisom i s njim sam počeo i ja, bilo je to za mene neverovatno, jer prvo sam trebao da zaboravim sve ono što sam naučio, da se otrgnem od te anatomije i svih zakona realnosti i da naučim da razmiljam na potpuno drugačiji način. To je za mene bilo očaravajuće i toliko me je bukvalno obuzelo da sam zapostavio sve drugo. Vežbao sam i učio, počeo da čitam žitije svetaca, jer kako da nekog naslikam, ako ne znam ko je on bio, u kom vremenu je živeo, kako se nosio. U početku sam kopirao ranije radove grčkih, pa i naših umetnika, jer srpski hramov obiluju vizantijskim ikonopisima, pa tek kasnije sam počeo konketno da slikam”, priča Aleksandar. Upravo u Grčkoj on je i oslikao svoj prvi hram.

U Srbiju se vraća nakon što mu sestra, do tada uzoran student medicine, pred sam kraj studija odlazi manastir u kojem je i danas. Po povratku u svoju zemljuAleksandar nastavlja da se bavi poslom koji je za kratko vreme zavoleo i u kojem je jednostavno pronašao sebe. Takođe, studira nekoliko godina na Bogoslovskom fakultetu, ali zbog obaveza ga ne završava.

“Svidela mi se ta neka druga realnost, obuzela me je i jednostavno sam osećao da je to nešto što je meni u mom životu nedostajalo”, kaže Aleksandar.

On objašnjava da se vizantijski ikonopis ne nauči, nego se uči kao i svaka umetnost i da se promene u sopstvenom životu često ogledaju i samom radu.

“Kada savladaš tehniku što je jako jednostavno u principu, tek onda si na početku i tu si 10 godina, sreća je kada imaš učitelja koji te koriguje, a nesreća je to što su svi umetnici pogotovo kada od malih nogu znaju da su drugačiji, dosta sujetni, a onda treba tu sujetu savladati i izboriti se sam sa sobom. Pored toga nezgodno je što ovo nije umetnost kao mnoge druge gde ti imaš neki svoj atelje, studio, neki svoj kutak u kojem sediš i radiš, slikaš, ovo je terenski posao, pogotovo ako misliš da živiš od toga. Od slikanja ikona kod kuće kao studijskog posla može da se živi, ali teško, baš zato ja sam odlučio da se više posvetim oslikavanju hramova”, priča dalje Aleksandar.
Kao i svaki drugi terenski posao, pa i ovaj traži puno odricanja, pre svega porodica puno trpi. Na njegovu veliku sreću, ističe Aleksandar, supruga je znala od samog početka na koji način njegov posao funkcioniše i da će dosta vremena provoditi daleko od kuće.

“Nezgodno je što za mene vizantijski ikonopis predstavlja jaku životnu energiju i odvojiti se od toga, mislim da je skoro nemoguće, ja sam par puta poželeo da se prestanem da se bavim ovim poslom, pre svega zbog naplate i drugih nekih vrlo ljudskih stvari, međutim nisam. Imam sreću što radim posao koji volim, to je činjenica, ali zbog te ljubavi porodica zna da ispašta. Ni posao kao posao nije lak, pogotovo kada se oslikava ceo hram, budem na skeli i po osam sati dnevno potpuno sam, međutim meni to vreme prođe brzo, luksuz je u Srbiji raditi ono što voliš i ja sam svestan toga. Navikao sam i na tu samoću, pa i na udaljenost od kuće, jednostavno je tako. Iskreno mislim da bi moj život bio promašen da nisam počeo da se bavim vizantijskom umetnošću i ne verujem da ću se ikada baviti nekim drugim poslom osim ako me neke životne prilike ne nateraju na to”, završava Aleksandar.

Pročitajte još