Umesto da se sprema za maturu Bojana se bori za život

Početkom februara meseca Nikoli Tarbuk i njegovoj supruzi Mirjani iz Zasavice II saopštene su teške vesti, njihova ćerka Bojana obolela je od leukemije, a sve je krenulo kao obična prehlada.

Bojana učenica osmog razreda Osnovne škole “Dobrosav Radosavljević Narod” prve zdravstvene probleme imala je prošle godine oko Svetog Nikole, roditelji su je odveli kod lekara koji joj je dao antibiotsku terapiju, sirup i kalcijum. Na kontroli sedam dana kasnije Bojanino zdravstveno stanje nije bilo ni malo bolje i dobila je novu dozu antibiotika. Ponovo nikakav boljitak. Na zahtev majke Bojani se radi analiza krvi, a kada su stigli rezultati bili su zastrašujući i alarmantni.

Krvna slika je bila toliko loša, da je Bojana po hitnom postupku smeštena u mitrovčaku bolnicu, a zatim je dalje upućena u Beograd na Institut za majku i dete. Infuziju je počela da prima odmah, krenule su analize i vrlo brzo je utvrđeno da Bojana, na žalost, boluje od leukemije.

“Ne želim ni da se sećam trenutka kada nam je saopšteno da Bojana ima leukemiju, to je bilo strašno, teško za opisati i ne želim nikom da to doživi. Prognoze su na samom startu bile razne, rekli su nam da može da se desi da Bojana bolest pregura, ali da moramo biti na sve spremni, sve zavisi od toga kako će njeno telo odreagovati na hemoterapiju. Na sreću organizam je jako dobro odreagovao na taj prvi ciklus terapije, uskoro će početi da prima i drugi, nadamo se uspešan podjednako”, priča Nikola.

On objašnjava da je Bojana svoju bolest jako teško prihvatila, a da je možda najteža za jednu devojčicu u tom trenutku bila činjenica da mora da ošiša svoju dugu kosu.

“Kada je čula da će morati da se ošiša plakala je jako dugo, jer ona je osmi razred i od početka ove školske godine maštala je o maturskoj večeri, o haljini koju će nostiti, frizuri. Bio je to jako težak trenutak za nju, ali i za nas s njom, snovi su joj se u trenutku srušili. Eto matura se i bliži, a sve je prilika da ona neće moći ni da joj prisustvuje. Voleli bi bar kada bi mogla na kratko da ode do škole i da se slika sa svojim drugarima, mada mislim da će i to biti nemoguće. U ovom trenutku to svakako nije najbitnije, ali je baš boli, čini mi se nekad, skoro podjednako kao i sama bolest”, nastavlja Nikola i dodaje da ne zna ni kako će Bojana da polaže prijemni ispit jer je već duže vreme u bolnici, nema snage, a ni volje da uči, a pitanje je da li će biti u prilici da prisustvuje polaganju.

Bojana je na Institutu poslednja tri meseca, a za to vreme kuću je posetila nekoliko puta i to na samo nekoliko dana.

“Teško je svima, odnosno više ne znam ni sam kako nam je sve, na samom početku bili smo jako zbunjeni i Bojana i mi, bolest je uvek prvo zbunjujuća, ne znamo sa čime se tačno suočavamo, šta bolest sve donosi sa sobom, kako da se ponašamo, čemu da se nadamo. Znali smo samo da moramo da se borimo, da kopamo i rukama i nogama da naše dete ozdravi, to nam je jedini cilj i samo o tome razmišljamo. Sada smo nekako prihvatili sve što nas je snašlo, neke stvari o bolesti smo naučili i samo nastavljamo da se borimo još i jače. Teško jeste, sa bolešću se teško suočava i onaj ko je dobrog materijalnog statusa, a nama koji živimo samo od mog povremenog rada, od nadnica, dnevnica to je mnogo, mnogo teže”, kaže Bojanin otac.

Pored nje on ima i ćerku Anu koja ide u drugi razred srednje škole i četvrtaka Jovicu o kojima trenutno sam vodi brigu obzirom da im je majka zajedno sa sestrom u bolnici.

“Jako bi teško bilo Bojani da je ostala sama u bolnici, pa je moja supruga stalno sa njom, međutim to znači i da sam ja na sebe morao da preuzmem dodatne dužnosti i poslove. Sin je još uvek mali i ne smem samog da ga ostavim kod kuće, pa kada Ana ode u školu ja moram da budem sa njim, a za to vreme sam na primer mogao da radim i zarađujem, meni svaki dinar znači, jer samo odlazak u posetu Bojani mene košta nekoliko hiljada, prvo treba da naspem goriva, pa da platim putarine, a gde je sve ostalo, hrana, voće, povrće i druge sitnice”, kaže Nikola koji posao ne bira i radi sve što zna, ume i može.

Kuća u kojoj porodica Tarbuk živi nije njihova, oni su tu podstanari već nekoliko godina. Kuća je dosta stara, oronula, nema kupatilo, vodu. Uslovi u njoj su nehumani, a Bojana bi po pravilu trebala da bude u čistim, skoro sterilnim prostorijama, da se kupa više puta dnevno i da vodi strogu brigu o higijeni.

Rešenje stambenog problema sa nazire, obzirom da je porodica Tarbuk dobila kuću u susednoj Zasavici kroz program Komesarijata za izbeglice. Ta kuća je kompletno prevedena na Nikolu, svi papiri su sređeni, ali ne i sama kuća koja je takođe u relativno lošem, ali od ove kuće u boljem stanju. Najbitnije je što ta “nova” kuća ima kupatilo, ali zahteva znatna ulaganja.

“Ne znam koliko ću moći da ulažem u novu kuću, jer sve što zaradim čuvam zato što nikada ne znam kada ću morati do Beograda i šta će Bojani trebati”, priča Nikola.

Za kraj Nikola kaže da mu pomaže koliko ko može, da je u Bojaninoj školi organizovana humanitarna akcija prikupljanja novčanih sredstava na koju su se odazvali svi učenici, nastavnici, učitelji i drugi radnici škole, a napominje i da su Bojanini drugari iz razreda organizovali i humanitarnu žurku, te je zahvaljujući tim akcijama prikupljena jedna značajna suma novca za Bojanino lečenje. To međutim nije ni približno dovoljno koliko Bojani zaista treba.

“Za sada je tako kako je, a šta će biti dalje ostaje nam da vidimo, ni Bojana ni mi se ne predajemo i zajedno ćemo, nadam se, savladati bolest. Samo želim da moje dete ozdravi”, završava Nikola.

Za one koji žele da uplate novac za Bojanino lečenje to mogu uraditi pitem ovih računa:
Tarbuk Nikola
2004198848722
Banka Poštanska štedionica

Tarbuk Nikola
200-110463987-25
Banka Poštanska štedionica

Pročitajte još