Prota Milorad Golijan: Život u mraku osvetljen knjigama

Prota Milorad Golijan nadaleko poznat po svom neverovatno životu od nedavno je stanovnik Noćaja. Za njega se vežu mnoge priče, a koliko je njegov život bio zanimljiv govori u prilog i činjenica da je snimljen dokumentaran film o njemu.

Završio je Karlovačku bogosloviju, radio kao sveštenik u Vlasnici odakle je proteran i od svojih ljudi odbačen nakon što je spasao život dva imama, našao se u Sremskoj Mitrovici gde je radio kao urednik Srpskog Siona i kao saradnik nekadašnjeg M radija i M televizije, jedan je od osnivača Festivala besedništa u Mitrovici, učesnik velikog broja tribina, plodonsni pisac iza kojeg stoji 15 napisanih knjiga, za sada. Prota Milorad je i sedam godina slep.

„Voleo sam da vidim prirodu i uživao sam u njoj, voleo sam da posmatram život oko sebe, a sada ne znam kada je dan, a kada noć, ali duhovna radost i duhovna ljubav u meni postoji tako da izdržavam život u mraku, volim ga i on ima smisao“, započinje priču prota koji je oslepeo usled bolesti. O mahom svim segmentima negovog života postoji neka vrsta zapisa, ali onaj koji mu je u poslednih godina najdraži i o kome rado priča, a o kojem ga priznaje najmanje pitaju jeste njegovo stvaralaštvo, posebno dela koja je stvarao u poslednjih sedam godina koliko dugo ne vidi. U pisanju mu pomaže supruga Milica koja je na sebe pruzela da „bude njegove oči“.

„To što sam slep mene nije zaustavilo, jeste me usporilo, ali ne i zaustavilo, jer sam i dalje dosta aktivan. Naravno za razliku od vremena kada sam video i kada sam mogao da pišem naučne knjige, a izdao sam ih tri, sada mogu da se izrazim samo u formi romana“, kaže prota.

On se priseća vremena kada je počeo da se bavi pisanjem, tada je bio je uveren da to je on stvorio nije dobro, prve njegove napisane priče novinarska kritika dočekala je na nož, ali jedan skroman komentar od kolege podstakao ga je da nastavi da piše, to mu je pokazalo da običnim ljudima njegovo pisanje prija, da im je blisko i nešto u čemu mogu da se prepoznaju.

Život u mraku kao takav prihvatio je i pokušava da iz njega izvuče maksimum, kaže da je izgradio svoju životnu filozofiju i da bi svi trebali da urade isto. Svoje slepilo posmatra kao jednu vrstu kazne za dobro delo, spašavanje imama, te kaže da je tako odvajkad, što je dobro delo veće, to je i kazna veća, ali onaj osećaj koje to delo proizvede u čoveku je nemerljivo i neopisivo.

Romane piše po nadahnuću i nikada ne zna kakva će knjiga na kraju da ispadne, često u svoje romane zna da ubaci likove koje nije planirao, da ih „pusti“ da svaki od njih ispriča svoju priču, prvobitna zamisao knjige koju krene da piše mu se, priznaje, nekako uvek razlikuje od gotovog proizvoda.
Od 15 objavljenih knjiga 5 je napisao kao slep čovek to su knjige „Slika ikona“, „Pas na putu“, „Koliba Todora ribara“, „Stena u porti“, „Čizma zlatom okovana“, a u pripremi je i šesta knjiga koja će nositi naziv „Glogov trn pored puta“.

Kod svih tih knjiga mučilo ga je edno, nije mogao da vrši ispravke i prepravke koje e nebrojeno puta znao da radi na knjigama koje je pisao dok je video.

“Knjige koje sam pisao kao slep nisam mogao da uredim, cenzurišem ili prepravljam popravljam. Supruga često čuva unuke i nema previše vremena da se posveti meni, odnosno pisanju za mene. Trči ona na sve strane, ja je stidljivo s vremena na vreme priupitam kada bi mogli pisati, na čega načešće dobijem odgovor „pusti me sada kraju“ i tako. Kada nađe vremena onda joj ja izdiktiram ponešto i tako stvaram. Nezgodno je, ali funkcioniše“, kaže kroz smeh prota.

On dodaje da ima neopisivu potrebu da piše i da svojim pisanjem želi da čini da se ljudi dobro osećaju, slava i zarada nikada ga nisu zanimale, ne pravi promocije knjiga i uvek ljudima poručuje da ne uzimaju i ne kupuju ni njegove, ni bilo koje druge knjige ukoliko ih neće pročitati.

“Bilo koji moji romani kada čitalac uzme da ga čita, pa čak i meni kada slušam dok mi ih neko čita, znaju da deluju jednostavno, ali tu je zamka za čitaoca, jer će ga roman polako i sasvim neprimetno, ali sigurno uvući u problematiku života i prokletih pitanja, a to je otkud zlo u svetu, kako ga savladati, kako čoveku pomoći, što ja na neki način i pokušavam da kroz moje romane”, priča Golijan.

Za kraj on dodaje da je svaki svoj roman otpatio i da onaj ko želi kvalitetno da stvara, odnosno da piše mora sve o čemu piše upravo da otpati, da proživi, jer će samo na taj način to delo biti iskreno, uverljivo i blisko ljudima.

Pročitajte još