Predstavljamo vam Saru Nikolić – mladu i talentovanu flautistkinju

Petnaestogodišnja Sara Nikolić iz Mačvanske Mitrovice, učenica prvog razreda Srednje muzičke škole „Petar Krančević“ u klasi profesorice Irene Milić na instrumentalnom odseku već je dobro poznata kao izvrsno talentovana mlada flautistkinja.

Da svira počela je u drugom razredu osnovne škole. Usled zdravstvenih problema sa disajnim organima Sarini roditelji su imali dve opcije, jedna od njih je bila da je upišu na neki sport, a druga da počne da svira duvački instrument i na taj način razvija kapacitet pluća. Izabrali su muziku i vreme je pokazalo da su napravili dobar izbor, jer je Sara izuzetno talentovana za muziku.

„Roditelji su me upisali u muzičku školu, ja kao dete nisam znala šta me sve čeka, a iskreno nisam puno izbora imala ni da sam znala, ali od starta mi je krenulo jako dobro u školi i vremenom sam zaista zavolela flautu. Naravno bilo je trenutaka kada sam želela da prestanem da sviram, nisam htela da vežbam, ali sada je potpuno druga priča, pa je tako nakon završene osnovne škole za mene postojala samo jedna opcija, a to je srednja muzička škola, po završetku nje nadam se Muzičkoj akademiji”, priseća se svojih početaka Sara.
Ona objašnjava da je muzička škola po mnogo čemu specifična i drugačija od drugih škola,te navodi da se nastava realizuje u dve smene, a pored učenja teorije, muzička škola zahteva i svakodnevno vežbanje na instrumentu.

“Škola mi zaista zna ponekad biti jako naporna, po dve smene budem u muzičkoj, a kada dođem kući moram da vežbam i da učim, teško jeste, ali izdržavam. Ne volim da pričam koliko dnevno vežbam zato što mislim da to nije bitno, vežbam dok ne navežbam. Kada zacrtam nešto dok to ne ostvarim ne prestajem, ali sve zavisi od dana do dana, nekada vežbam kraće nekada duže, ali vežbam svaki dan. Na sreću roditelji ne vrše pritisak na mene, tako da sama sebi namećem neki tempo”, priča mlada flutistkinja.

Ranije, priznaje, nije bila sigurna čime želi da se bavi u životu i sviranje, odnosno čitava muzička škola joj je padala mnogo teže, međutim sada kada je sasvim sigurna da je to njen poziv sve joj je dosta lakše, jednostavnije, zanimljivije.

Na to su u znatnoj meri uticali i vrlo dobri, tačnije sjajni rezultati koje je Sara postizala na raznim takmičenjima, od onih nižeg ranga, pa sve do republičih i međunarodnih.

Osvajala je mlada mačvanka prvih i specijalnih nagrada toliko da ih je već teško nabrojati sve.

“Bila sam na puno takmičenja i dosta uspešno sam prolazila gde god sam se pojavila. Za sada su mi najdraže dve prve specijalne nagrade koje sam osvojila baš ove godine u Beogradu na takmičenju “Amadeus” jednu u solo kategoriji, a drugu zajedno sa Ognjenom Nikolajevićem. Takođe izuzetno mi je draga i prva nagrada osvojena na međunarodnom takmičenju “Davorin Jenko” koje je takođe održano u Beogradu, dok za moj najveći neuspeh smatram jedan nastup na Reviji talenata u Karlovcima, gde sam jako loše odsvirala iako sam sebi na tom takmičenju obezbedila učešće dobrim rezultatima prethodno ostvarenim”, priča Sara koja je između ostalog i trostruka dobitnica Svetosavske povelje.

Za razliku od ranijih godina kada je Sari svaki novi nastup pred publikom donosio mahom nervozu i strah sada joj nastupi donose beskrajno uživanje i radost.

„Bilo mi je jako traumatično iskustvo stati pred publiku, tresla sam se od nervoze i straha, ruke su mi se znojile, samo sam jedva čekala da završim nastup, da se poklonim publici i pobegnem sa popzornice, ali kako je vreme odmicalo svega toga je bilo manje i manje, dok nije potpunio isčezlo iz mene. Treme naravno i dalje ima, ali je sada pozitivna i baš volim i uživam da nastupam. Jednostavno kada nešto vežbam i priremam, prosto mi bude žao da to ne čuje još neko, da taj moj trud i rad propadne, da tu muziku koju stvaram ne podelim, nastupi daju svemu smisao. Naravno povratna reakcija publike mi je jako bitna, jer kada vidim da se ljudima svidiđa ono što radim ja ne mogu, a da ne budem zadovoljna”, nastavlja Sara.

Za deset godina ona sebe vidi kao nekog ko je uspešno završio Muzičku akademiju i ko se intenzivno bavi muzikom, kao nekog ko stalno nastupa i ko je stalno na pozornici.

„Sebe u budućnosti zamišljam kao člana nekog orkestra ili kamernog sastava, nekog ko putuje i svira, mislim da je pozornica za mene i trudiću se da što više budem na njoj. Muzikom ne treba da se bavi neko ko joj se neće posvetiti, ukolko želiš da uspeš u muzici moraš da je voliš, , zaključuje muzičarka.

Pročitajte još