Ognjen Tutić: Gluma je velika lekcija

Devetnaestogodišnji Ognjen Tutić glumom se amaterski bavi nekoliko poslednjih godina, odnosno od kraja osmog razreda.

Kako to obično i biva svoj talenat za glumu Ognjen je počeo da ispoljava još kao dete, a to svakako nije prošlo neopaženo kod njegove majke koja je taj talenat odmah prepoznala.

“Nekako je to kod mene krenulo uobičajeno, pretpstavljam kao i kod većine ljudi koji se bave glumom. Mama kaže da sam od malena pokazivao afinitete ka umetnosti, kaže da mene nisu puno zanimale klasične igračke, nego sam uvek više voleo da se prerušavam, imitiram, da napravim sebi igračku i više sam se igrao na dvorištu sam nego sa vršnjacima u kući. Nešto malo kasnije već sam počeo da pravim priredbe i predstave u kući i da pozivam ukućane da dođu da gledaju šta sam ja to sve smislio, nisam ih čak ni obično pozivao i govorio im u koje vreme i gde ću imati svoj mali nastup, nego sam i plakate pravio i lepio ih po kući i dvorištu i na taj način ih obaveštavao da se u kući nešto dešava”, priseća se Ognjen.

Majka je već u ranim godinama želela da ga upiše u neki dramski studio, ali u to vreme tako nešto još uvek nije postojalo u Mitrovici, tako da je Ognjen bio “primoran” da sačeka da neko vreme prođe i da se neke stvari dogode kako bi krenuo na časove glume.

U međuvremenu je završio osnovu školu gde su ga nastavnici primetili i gde je često nastupao na školskim priredbama i različitim manifestacijama i dešavanjima.

“Sećam se da sam bio osmi razred kada sam čuo za studio Goce Lukić „Gartel“, ali nisam u prvi mah odmah otišao tamo, jer sam bio u tim nekim ludim godinama kada se preispituješ, kada nisi siguran u sebe, kada se stidiš, nisi dete, a nisi ni čovek i još uvek nisi došao u stadijum da prihvatiš sebe onakvim kakav jesi. Mutiraš pa te i to pored svega nervira, a treba da odeš i pred nekim se pokažeš, tako da sam se neko vreme pripremao, skupljao hrabrost i na kraju odlučo da odem na jednu probu nakon koje sam odmah odlučio da se pridružim teatru.

Nakon osmog razreda Ognjen upisuje “Mitrovačku gimnaziju” koja mu je otvorila bezbroj mogućnosti i gde se on jako dobro snašao. Već u drugoj godini postao je član dramske sekcije koja je postojala u okviru škole.

“Mahom su svi u školi od drugara iz razreda, pa do profesora znali da se ja bavim glumom i pružali mi podršku u tome, a u drugoj godini sam već pozvan da se pridružim školskoj dramskoj sekciji koja je te godine slavila jubilej – deset godina postojanja i u tu čast pripremali smo Nušićevu Ožalošćenu porodicu, odnosno rimejk predstave od pre deset godina. Reakcije na predstavu, kao i namoju glumu su bile sjajne i sa njom smo osvojili nekoliko nagrada”, priča Ognjen.

Naredne godine već je dobio priliku i da igra i da režira, naravno uz pomoć profesorice, predstavu„Ljubavno pismo KosteTrifkovića“, sa kojom su takođe gimnazijalci postigli sjajan uspeh, ali najbolje je usledilio tek poslednje, četvrte godine srednje škole kada je sam napravio predstavu.

“U četvrtoj godini sam odlučo da sam napravim svoju predstavu i vrlo studiozno sam pristupio tome, preko raspusta sam prikupio sve ono što mi je bilo nepohodno, tekstove, scenarija, radio sam na kostimima, scenografiji, muzici. Predstava je nosila naziv „Atentat“ i bavila se Majskim prevratom i smenom dinastija kod nas na prestolu, ubistvom poslednjeg Obrenovića i dolaskom Karađorđevića na vlast”, ponosno priča Ognjeni ističe da je predstava bila izuzetno dobro prihvaćena i uspešna i to za sada smatra svojim najvećim uspehom.

U međuvremenu Ognjen je i grao i u velikom broju predstava teatra „Garel“, nizale su se predstave što naših, tako i stranih pisaca, od Nušića, preko Basare i Dušana Kovačevića, pa sve do Šekspira. Sa predstavama ređale su se i nagrade, festivali, nastupi.

Scena je postala deo Ognjena, a Ognjen je postao deo mitrovačke kulturne scene. Njegov cilj bavljenja glumom, ipak je bio nešto drugačiji.

“Gluma mi je pomogla da upoznam i prihvatim sebe, prosto da saznam ko sam ja, jer sam u teatar došao sa milion predrasuda o samom sebi i onda tamo naučio da treba da prihvatiš sve svoje mane i da se igraš sa njima, jer nekada baš ta mana koja čuči u tebi je ključna stvar koja će ti pomoći da dočaraš neki lik i neko tvoje ekstremno nezadovojstvo sobom ti tamo naučiš da prosto pretvoriš u nešto što je korisno, tako da iskreno mislim da je to jedna velika lekcija u mom životu i da mi je od neprocenjivog značaja sve ono što sam načio kroz glumu”, priča dalje mladi glumac i nastavlja da možda u teatru i dramskoj sekciji nije naučio da bude nabolji glumac na svetu, ali je naučio neke osnovne stvari, a to je da pre svega prihvati i razume sebe, zatim da radi u timu i da pravilno, na jedan lep način komunicira sa ljudima.

Pročitajte još