Nemanja Graovac iz Mačvanske Mitrovice u dresu Dukesa

U Srbiji Američki fudbal počeo je da se igra pre nešto više od 15 godina, prvi klub u našoj državi osnovan je baš u Sremskoj Mitrovici 2002. godine pod nazivom Sirmium Legionari, a upravo u tom klubu ovaj za nas još uvek neobičan sport ušao je u krv Nemanje Graovac iz Mačvanske Mitrovice.

Ovaj dva metra visok i preko 135 kilograma težak momak kaže da mu je trebalo nekoliko godina da prvo ubedi oca da mu dozvoli da počne da trenira, da je godinu dana samo trenirao, a tek onda počeo i da igra na utakmicama.

“Američkim fudbalom sam počeo da se bavim za mene sada već davne 2009. godine, a pratim ga još od 2001., što znači da mi je trebalo više godina samo da ubedim tatu da mi dozvoli da počnem da ga treniram. Pre američkog fudbala sam 10 godina igrao košarku, ali i pored svoje visine za koju kažu da je jedan od preduslova za sjajne košarkaše ja se nisam u tom sportu pronašao, nisam bio loš samo jednostavno to nije bio sport za mene”, započinje priču Nemanja.

Ono što ga je i privuklo ka američkom fudbalu jeste činjenica da je to jedan od najgrubljih kolektivnih sportova, kaže da se kada igra oseća slobodnim na terenu i sposobnim da bilo šta uradi.

“U američkom fudbalu pre svega volim to što je sport jako grub, pravi muški sport, osećam se slobodno na terenu, možeš da radiš šta hoćeš, ne može ti skoro niko ništa kada si veliki ovako kao ja. Šalu na stranu, ali zaista me je ovom sportu privukla pre svega ta neka grubost”, nastavlja on.

Nemanja igra na poziciji levog tekla u ofanzivnoj liniji, a šta to znači za one koji ne znaju pokušao je da objasni na najjednostavniji način.

“Moj posao je da čuvam kvoterbeka i da omogućavam našem trkaču da prođe kroz protivničku odbranu, tj da sklanjam ljude levo – desno. Za one koji ne znaju, a pretpostavljam da ih je puno takvih, kvoterbek je da tako kažem mozak ekipe, on dodaje loptu igračima kako bi poentirali”, objašnjava Nemanja koji se nakon nekoliko sezona u inostranstvu ponovo vratio u klub u kojem je ponikao.

“Zvanično sam počeo da igram američki fudbal 2010. godine, pre toga sam čitavih godinu dana samo trenirao. U mitrovačkim Legionarima sam bio sve do 2012. godine, da bi me zatim na jednom kampu u Kraljevu primetili neki strani treneri i prepoznali u meni talenat, tako da sam dobio ponudu da igram u Nemačkoj. Nekoliko meseci sam razmišljao da li da prihvatim ponudu i na kraju sam se odvažio na taj korak”, priča Nemanja.

U Nemačkoj je igrao u drugoj ligi za koju kaže da je na nivou prve lige u Srbiji, a nakon jedne sezone provedene tamo vraća se u Mitrovicu i nastavlja sa Legionarima. Naredne 2015. godine fudbal ga je odveo u Švedsku gde je igrao u njihovoj prvoj ligi i sa svojim timom tamo zauzimaju visoko peto mesto. Iz Švedske se ponovo vraća kući i oblači dres Legionara.

“Naša prva liga u Srbiji je negde na nivou malo slabije druge lige u Nemačkoj, jer oni igraju američki fudbal više od 30 godina, tako da smo mi što bi se reklo još mladi, a to se vidi i po rezultatima naših klubova u Evropi. Ipak, slobodno mogu da kažem da je trenutno američki fudbal u jako velikoj ekspanziji kod nas, mislim da postaje sve popularniji, tako da smatram da ima neku budućnost, pogotovo ako se bude radilo sa mlađim kategorijama onako kako treba”, nastavlja Nemanja.

On dodaje da mu je američki fudbal pružio puno toga, pre svega navodi puno prijatelja, poznanstava, matični klub doživljava kao svoju drugu porodicu, saigrače kao braću, a teren na kojem treniraju kao drugu kuću. Pored svega toga putovanja, sjajno druženje i napredovanje iz dana u dan je takođe nešto što mu je ovaj sport doneo. Ono što je njegova loša strana jesu svakako povrede koje je u američkom fudbalu mnogo lakše zadobiti nego u nekim drugim sportovima. Na sreću, kako kaže, do sada nije imao većih zdravstvenih problema osim nekoliko “sitnih” preloma.

Prema Nemanjinim rečima američki fudbal je poprilično skup sport, odnosno zahteva kvalitetnu opremu koja je skupa, pa tako jedan igrač kako bi se u potpunosti opremio treba da izdvoji 700-800 eura, jer osim kacige, nose se rukavice, pa takozvani “sholder pad”, štitnici, helanke, kopačke.

“Oprema jeste skupa, ali na nju ni jedan igrač ukoliko misli sebi najbolje neće štedeti, skupa oprema je uglavnom i kvalitetnija, što znači da je igrač zaštićeniji, odnosno sigurniji na terenu”, kaže Nemanja.

Kada su u pitanju planovi za budućnost ono što je najnovija vest jeste da će Nemanja ove sezone igrati za ekipu Dukes iz Novog Sada.

“Što se mene tiče baviću se ovim sportom dokle god moje telo to bude moglo da izdrži, realno je još nekih desetak godina da igram, ali otom-potom, videćemo gde će me život odneti.

Za sam kraj Nemanja u kratkim crtama objašnjava razliku između američkog fudbala i ragbija.

“Na prvi pogled ljudima koji se ne bave i ne prate ove sportove velike razlike i nema, međutim razlika postoji, odnosno više njih, pravila igre su drugačija, lopta je drugačija, teren za ragbi je veći, i on se igra bez zaštitne opreme što je svakako najuočljivija razlika”, zaključuje on.

Pročitajte još