Ljiljana Sretenović: Pčelarka iz Noćaja

U pčelinjaku Sretenović skrivenom u noćajskim atarima uredno u dve kolone smešteno je 90 košnica, narandžastih, plavih, pa i po koja zelena. O rojevima svakodnevno brigu vodi uvek nasmejana i raspoložena pedesettrogodišnja Ljiljana.

Malo je u Srbiji žena koje se bave pčelarstvom, one su u tom poslu uglavnom u drugom planu i najčešće samo pružaju pomoć svojim partnerima, ali to nije slučaj sa Ljiljom, pčelinjak je lično njen i za sav posao oko njega je ona zadužena. Za nju to je posao snova.

“Bilo je to pre nekih deset godina, sedela sam sa suprugom i pila kafu kada sam mu saopštila da želim da budem pčelarka. On se malo začudio mojoj želji, ali me je podržao tako da sam ja skoro istog momenta počela da radim na tome da je i ostvarim. Nabavila sam za neke stručne časopise i počela da učim o pčelama, te se nedugo zatim obratila jednom pčelaru u selu i od njega nabavila prve tri košnice”, kaže Ljilja.

Ideja da se bavi pčelarstvom jeste možda došla iznenada, ali pčele kao da su zapisane u njenim genima, jer kroz maglu, Ljilja kaže, da se seća da su njeni preci imali košnice.

Vrlo brzo nakon što je nabavila prve tri košnice posetio ju je njen učitelj pčelarstva koji joj je sa oduševljenjem rekao da će od nje biti dobra pčelarka, jer već vidi koliko tim svojim košnicama posvećuje pažnje s obzirom na to da je već utabala stazu do njih.

“Pčele su jednostavno jako brzo postale veliki deo mog života, prerasle su u moju ljubav, u svom pčelinjaku ja nalazim mir, spokoj, odmor za dušu, kad god osetim neki teret i neku potrebu da se opustim ja odem mojim pčelama”, priča Noćajka.

Da je pčelarstvom lako baviti se odmah na startu priznaje Ljilja da nije, pogotovo ne za jednu ženu koja ima 90 košnica.

“Pčelarska sezona počinje u avgustu mesecu i ako na samom njenom početku sve uradimo onako kako treba i dobro pripremimo pčele za zimu možemo da se nadamo dobroj godini, mi moramo da im pomognemo da se očiste od neprijatelja kao što su krpelji i neke druge bolesti, jer ljudski faktor u pčelarastvu je izuzetno bitan. Baš zbog toga ja se stalno edukujem, uvećavam i proširujem svoje znanje, rado idem na seminare, predavanja, stručne skupove, volim da budem u toku, jer samo tako mogu u svom poslu da budem bolja”, kaže Ljilja koja je član nekoliko pčelarskih udruženja, mitrovačkog, novosadskog, Saveza pčelarskikih organizacija Srbije (SPOS).

Koristi od udruženja su velike, a nada se biće još i veće, jer Savez radi na tome da izgradi sopstveni pogon gde bi pčelari bez posrednika mogli da plasiraju svoj med.

Pčelarstvom se bave ljudi najrazličitijih profila, među njima ima inženjera, profesora, doktora, običnih poljoprivrenika, pčelarstvo je mahom porodičan biznis, ali i ljubav pojedinca.

“Uglavnom sav posao oko pčela je na meni, ali ne mogu da kažem da mi ne pomažu suprug i sin. Skoro sve košnice koje imam su ručni rad mog muža, a sin mi pomoć pruža pre svega pri transport pčela na takozvane paše, ali i oko nekih drugih sitnijih poslova”, objašnjava Ljiljana.

Ona godišnje svoje pčele seli na više paša, na bagremovu, lipinu, suncokretovu.

“Ljudi me često pitaju koji med je najbolji, na čega im ja odgovorim da nema najboljeg i najgoreg, da to sve zavisi od ukusa pojedinca. Svaki meda je dobar med, naravno ukoliko je pravi, a da je pravi najbolje će pokazati njegova osobina da se kristalizuje. Ljudi misle da nije dobro kada se med kristališe, ali nisu u pravu, to je sasvim normalno i mi pčelari treba da poradimo malo na edukaciji stanovništva, da ih upoznamo sa osobinama meda i svim njegovim dobrim svojstvima”, kaže Ljilja.

Prema njenim rečima pčela nikada neće uneti otrov u košnicu, stradaće pre samog ulaska u istu i zbog toga je med, odnosno zbog toga su svi proizvodi pčele su zdravi.

Ljilja i još 16 pčelara uspeli su da dobiju sertifika i da zaštite svoj “Fruškogorski med”, to je za nju veliki uspeh i čast da se njen med našao među najkvalitetnijim.

Srbija je iz iskustva koje je stekla obilazeći zemlje iz okoline jako dobra u pčelarstvu, srpski med je cenjen i tražen, a kako kaže samo u 2106. godni naša zemlja je izvezla veće količine meda nego i jedne vrste mesa.

“Nedavno sam posetila pčelare u Sloveniji i Austriji i mogu da tvrdim da smo mi za njih pčelarska velesila. Država je polako počela to da uviđa i da nam daje subvencije, doduše one su prilično skromne, ali verujem da će biti bolje. Velik i je potencijal u pčelarstvu i to svakako ne može da prođe nezapaženo”, priča Ljilja.

Ono što nju pak najviše brine jeste da li će biti nekog da je nasledi, ćerka joj živi sa svojom porododicom u inostranstvu, a sin joj je alergičan na pčele.

“Svu nadu polažem u mog unuka. Volela bih da neko iz moje porodice nastavi da se bavi pčelarstvom kada ja to više ne budem u stanju, družicu se s pčelama dok ne umrem, ali njima treba mnogo pažnje. Nadam se da ću svoju ljubav prema ovom poslu uspeti da prenesem na unuka i da će on naslediti svoju baku”, iskrena je Ljilja.

Pročitajte još