Bojan Zdelar: Cilj – čuti himnu Srbije

Sremska Mitrovica – Stereotip da su najuspešniji sportisti uglavnom manje obrazovani, lošiji učenici ili studenti, mitrovčki kajakaš Bojan Zdelar ruši već godinama. Ovaj mladi sportista vicešampion je sveta, a ujedno učenik „Mitrovačke gimnazije“ sa prosekom ocena 5.

Bojan će osamanest godina napuniti u aprilu 2018. godine, a već iza sebe ima nekoliko značajnih titula kojima se ne mogu pohvaliti ni mnogo stariji sportisti.

Kajakom se bavi pet godina, tačnije od svoje dvanaeste godine i to po nagovoru starijeg brata koji se tim sportom takođe u to vreme bavio.

„Ja sam kao klinac trenirao tenis koji, moram da priznam, nisam voleo, brat ali i nekoliko drugara me je ubeđivalo da pređem na kajak, na čega sam ja u jednom momentu i pristao. Otišao sam na jedan trening na kojem mi je trener odmah rekao da imam potencija. Njegove reči da ću biti uspešan ako zaista nastavim da treniram, da ću osvajati medalje i biti dobar sportista su mi u tom trenutku bile neverovatne, daleke, ali i privlačne. Vreme je pokazalo da je trener zaista bio u pravu“, počinje priču Bojan.

Ljubav prema kajaku se brzo javila, nije to bila ljubav „na prvi pogled“, ali za kratko vreme ovaj izuzetno zahtevan sport mladom Zdelaru je ušao što se kaže, pod kožu, u krv.

„Seo sam prvi put u čamac, pa se prevrnuo, pa zamahnuo veslom, a sve vreme posmatrao momke oko mene koji su to jako dobro radili i tada se u meni javlja i neki, da tako kažem, inat, jednostavno sam poželeo da i ja budem podjednako dobar kao i oni, jer iskreno ne volim da je neko bolji od mene. Posvetio sam se kajaku, trenirao i postajao sve bolji i bolji, naravno i sve više vremena sam u njega ulagao, a rezultat nije izostajao. Kajak mi je polako prešao u način života“, kaže Bojan.

Prvi i jedini Bojanov trener je Nenad Kosjer, za njega kaže da je zaslužan za sve postigute rezultate i da mu je zahvalan na predanom radu i vremenu koje mu svakodnevno posvećuje.

„Moj odnos sa trenerom se menja, pa ide od jako dobrog do lošeg, ali to je u sportu normalno. Zna on nekada biti nezadovoljan, znam i ja, uglavnom se dobro slažemo i sjajno funkcionišemo, a cilj nam je svakako isti, a to je da budem bolji iz dana u dan i u samom vrhu kajakaškog sporta ne samo u Srbiji, nego u svetu. Desi se poneka svađica i rasprava s vremena na vreme, ali slobodno mogu da kažem da mi je Nenad treći roditelj, jako puno vremena provodimo zajedno, prošli smo dosta toga i dobrog i lošeg i svakako ne planiram da ga menjam“, kroz smeh priča mladi kajakaš.

Prvog takmičenja Bojan kaže da se seća, ne toliko po nekom velikom uspehu, nego po osećaju koji je tokom trke imao.

„Bilo je to na jezeru Borkovac u Rumi, iskren da budem, ne znam koje mesto sam osvojio, nisam bio preterano uspešan, jer sam tek neko kraće vreme trenirao, ali ono čega se svakako sećam jeste taj osećaj koji sam imao pred sam početak trke, tokom trke i na prolasku kroz cilj. Uzuđenje i adrenalin! Prva medalja došla je tek naredne godine tokom koje ni jednu trku nisam izgubio. Postao sam prvak Vojvodine, prvak države u mini kajaku i u to vreme sam shvatio da ukoliko nastavim da treniram vredno i predano mogu da budem zaista uspešan, setio sam se trenerovih reči sa prvog treninga“, priča dalje Bojan.

Da uskladi sport i školu, priznaje da mu nije ni malo lako, pogotovo ne ukoliko želi da bude odličan đak, a on upravo tome i teži i za sada mu sjajno ide.

„Gimnazija je izuzetno zahtevna škola, baš kao i kajak, traži da joj se posvetim, da redovno učim. Da, ponekad mi je dosta teško da sve uskladim i budem dobar na oba polja, ali ja i na to gledam kao na još jedan izazov i guram dalje najbolje što mogu. Za sada sam jako uspešan u tome“, kaže Bojan i zahvaljuje se svojim profesorima koji imaju razumevanja za njega kao sportistu.

Njegovi treninzi traju najmanje po dva sata, a ima ih dva, pa i tri puta dnevno, svaki dan, po suncu, kiši. Jedini odmor koji od kajaka ima jesu tri nedelje na kraju svake sezone.

„Kada idem u školu malo manje treniram tokom dana, jer ne stižem, ali gledam da dva puta dnevno veslam, stalno sam u teretani, dosta trčim. Treninzi su zahtevni i traju bar po dva sata, mada u mom slučaju nije to da samo odem na trening, završim i vratim se kući, meni je ceo dan posvećen kajaku od načina ishrane, do odmora, sve mi je podređeno tom sportu. Ja ne radim puno toga što moji vršnjaci rade, ne izlazim, nemam toliko vremena za druženje, to je poseban način života. Sportista, a pogotovo ukoliko je uspešan mora mnogo toga u životu da se odrekne, ja sam se trenutno odrekao tog nekog tipičnog tinejdžerskog života. U početku mi je odricane teško padalo, ali vremenom sam sve to prihvatio. Sećam se kako je trener kao klinca, pošto živimo u istom naselju, znao da metera da idem na spavanje ranije. Drugari ostanu na ulici da se igraju, a ja moram u kuću“, sa osmehom priseća se Bojan.

Kajak mu je pored odricanja, ipak doneo mnogo dobrih stvari, dosta sreće, zadovoljstva, osećanje ponosa. Nisu uvek sva osećanja vezana za kajak lepa, ali samo ona se pamte.

„Jako lepe i jako tužne momente sam doživeo zahvaljujući ili zbog kajaka. Neke stvari sigurno ne bih prošao da nisam u ovom sportu, od najlepših do naružnijih osećanja. Svaka pobeda donosi jedno osećanja, a svaki poraz drugo, svakako emocije su jake kako god se okrene“, priča kajakaš.

Bojan je član reprezetacije Srbije, pet godina za redom bio je prvak Srbije i Vojvodine, prošle godine osvojio je bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu, a na Olimpijskim nadama dva zlata i jednu bronzu. Ove godine osvaja dve bronze na Evropskom, a srebro na Svetskom prvenstvu, a na ovogodišnjim Olimpijskim nadam okitio se ponovo sa dva zlata i jednim srebrom.

„Ove godine ni na Evropskom ni na Svetskom prvenstvu nisam osvojio zlatnu medalju, nisam se popeo na najviši stepenik i čuo himnu Srbije, pa možda mogu da kažem da je to moj sledeći cilj – čuti himnu. Baš mi je malo falilo na oba takmičenja, na Evropskom bilo je osam stotinki do zlata, na svetskom 3, tako da mi ostaje žal što nisam imao malo više sreće, jer mislim da mi je baš to nedostajalo. Najgori osećaj za mene je kada mi jako malo zafali za medalju, za bolji plasman, onda sve svoje postupke analiziram. Kada izgubim prosto me grize savest što nisam sve uradio savršeno, ali upravo zbog toga treniram još marljivije, to me gura napred i tako napredujem. Uvek više naučim iz neuspeha nego iz uspeh, odnosno kako ja volim da kažem – ili pobediš ili naučiš“, priča Bojan.

On se najviše takmiči u jednosedu, mada i grupni čamac mu ide podjednako dobro i to na više distanci, na 200, 500 i 1.00 metara, što ga čini kaže jednim od retkih kajakaša koji može da izvesla skoro podjednako dobro i sprint i dužu distancu. Još uvek se nije operedlio na koju će disciplinu da se fokusira, ali sve više razmišlja na tu temu.

Naveću podršku ovaj mladi kajakaš ima od svoje porodice, ali i devojke, prijatelja i svih ljudi iz svog okruženja. Prema negovim rečima svi njemu bliski veruju u njega i to mu je od nemerljivog značaja, jer kako ističe, teško je čoveku da uspe sam.

Pročitajte još